Noesis
„Koliko god da je u čoveku snažna potreba da se što brže udalji od muke i nesreće, te pratilice uporno čuče u neosvetljenim ćoškovima iskačući onda kada čovek pomisli da im je zauvek utekao. Bacaju svoj otrov putem kojim čovek korača u budućnost i tako ga prilepljene za pete zapravo nikada ne napuštaju. Dešava se da neka luda sreća kao iznenadni dar s neba padne u krilo, pa se čini da je život oduvek bio lep i da će u lepoti potrajati. A onda opet zakuca đavo na prozor i sirotan shvati da je bio i biće doveka zatočenik sopstvenog bunila, da je pravi život zapravo dnevna bolnica za zavisnike od snova, poprište stalne borbe između opsene i realnosti.“
„Kako bi ga tek prevazišla da je poživela, da je imala vremena da shvati kako udruženi deluju malodušnost i raspaljeni zov čula, sujeta i egoizam skriven u ,,jednom se živi” naricaljki u više varijanata! Mada, sumnjam da bi se i tada usudila da očeve postupke nazove pravim imenom, jer su slike srećnih fragmenata sa ocem u svakoj ćerki toliko stamene, da ovaj treba baš zastrašujuće da se sroza da bi mirne duše bio okarakterisan kao džukela.“
„Grabim Isidoru za još neukočena i u nepoznatu hladnu tvar pretvorena ramena, drmam je jako kao da se može probuditi iz smrti, sve mi govori da moram baš to da uradim jer će možda…možda bar na nekoliko trenutaka progledati i reći mi ono što moram da saznam! Šta je iza te vizije, šta ne treba ispuštati iz ruku, šta držati u grčevitom stisku na tom mostu između bića i nebića?!“