Noesis
„Колико год да је у човеку снажна потреба да се што брже удаљи од муке и несреће, те пратилице упорно чуче у неосветљеним ћошковима искачући онда када човек помисли да им је заувек утекао. Бацају свој отров путем којим човек корача у будућност и тако га прилепљене за пете заправо никада не напуштају. Дешава се да нека луда срећа као изненадни дар с неба падне у крило, па се чини да је живот одувек био леп и да ће у лепоти потрајати. А онда опет закуца ђаво на прозор и сиротан схвати да је био и биће довека заточеник сопственог бунила, да је прави живот заправо дневна болница за зависнике од снова, поприште сталне борбе између опсене и реалности.“
„Како би га тек превазишла да је поживела, да је имала времена да схвати како удружени делују малодушност и распаљени зов чула, сујета и егоизам скривен у ,,једном се живи“ нарицаљки у више варијаната! Мада, сумњам да би се и тада усудила да очеве поступке назове правим именом, јер су слике срећних фрагмената са оцем у свакој ћерки толико стамене, да овај треба баш застрашујуће да се сроза да би мирне душе био окарактерисан као џукела.“
„Грабим Исидору за још неукочена и у непознату хладну твар претворена рамена, дрмам је јако као да се може пробудити из смрти, све ми говори да морам баш то да урадим јер ће можда…можда бар на неколико тренутака прогледати и рећи ми оно што морам да сазнам! Шта је иза те визије, шта не треба испуштати из руку, шта држати у грчевитом стиску на том мосту између бића и небића?!“