Старим.Једноставан исказ. Ништа нарочито. Старење почиње рођењем.Али, са седамнаест, двадесет седам, па ни тридесет пет и још мало, иако такође старимо, не пада нам на памет да тако нешто констатујемо, камоли размишљамо о томе. Разумљиво: када човек практично не осећа ниједан орган у телу, јер су сви у скоро савршеном стању, мозак ради на таласу који не дотиче […]
Да ли у сновима доживљавамо изливе кајања које будно стање рационализује до ослобађања? Ослобађања у коме уживамо, иако наслућујемо да све то није довољно, камоли једном за свагда завршено, иако непогрешиво знамо да ће нам се осећај неискупљене кривице вратити.И опет, све се у животу дешава с разлогом.На пример, зашто сам морала да оставим картон у Дому здравља
Моја Кинескиња, Лилиан, духовно усидрена у хришћанству што за сингапурске прилике није ништа чудно, имала је већ у првим данима нашег познанства снажно изражену жељу да у мени пробуди глас Бога, да ме упути према циљу који је за њу изгледа био једнини исправни земаљски задатак. У том тренутку, након деценија тешких притисака споља, који
Знала сам, некада, да причу о себи започнем искусном констатацијом – ја сам медијум за идиоте. То сам радила најчешће из потребе да разбијем клише по коме су све приче скоро исте. Међутим, тај олако испаљени податак постао је нека врста предсказања, појаве која има своју рецку у кругу, па се онај језичак времеплова стално
Н-ти спрат једне београдске клинике. Тужна слика. Пре свега, тужна. Ипак, има у том чемеру неке лепоте која је здравом човеку углавном неоткривена, све док и он једног лепог дана не пређе ћуприју након што је успешно заобишао мост. Најтужнија су деца. Омлитавелих удова, искривљених лица и угашених очију. – Уђите. Видите, ми знамо са
Последњи пут сам била на летовању у Црној Гори можда пре седам, осам година…или више? Не беше ми баш сјајно, али су зато Пераст, а поготово Ловћен, учинили да памтим то црногорско лето. Донекле и Луштица, ако се изузме прилично зла баба која је држала пансион за сезонске посетиоце, па тек кад се распакујеш схватиш
„Шипражје јове, црна топола и чемпреси, са совуљагама и соколима, чаврљивим морским галебовима који су имали гнезда у њиховим границама“, скривали су пећину Калипсе, ћерке Тетиде и Океана. „Винова лоза повијала се изнад улаза. Першун и перунике расли су по оближњим ливадама које је натапао бистар поток.“ Овде је дочекала оног који се једва попео
Главобоља. Због ње, моје ћерке, због њеног бола услед удараца „социјализације“. Покушавам да заварам главобољу, тражим решења у сећању на сопствене давне, сличне патње и тонем у сивило сна који неће бити ведар.„Боже, да ли ће се ова жена пробудити? Већ је петнаест до седам…Мама?“Ништа.Ипак устајем.Тетурам до купатила не палећи светло. Буљим у огледало и