Ја, Хајди

Главобоља. Због ње, моје ћерке, због њеног бола услед удараца „социјализације“. Покушавам да заварам главобољу, тражим решења у сећању на сопствене давне, сличне патње и тонем у сивило сна који неће бити ведар.
„Боже, да ли ће се ова жена пробудити? Већ је петнаест до седам…Мама?“
Ништа.
Ипак устајем.
Тетурам до купатила не палећи светло. Буљим у огледало и видим њу, поспану Хајди, косе разбарушене од немирног ноћног превртања. Хајди, румену од узбудљивих путовања у подсвесним одразима живота. Последице главобоље?
Ако још увек спавам и ако је ово неки остатак месечарењења коме сам била склона у детињству, потребно је јос само пар тренутака да се коначно пробудим. Ако није, неким чудом сам се пробудила као Хајди. Ако је тако, онда она стоји испред врата од купатила, вероватно запрепашћена телом које сада вуче, а које је напустила као новорођенче пре дванаест година. Као биће из бића, као она из мене. Да ли постоји сећање пре рођења? Црвени зид постељице иза кога се излази кроз мрежу крвотока до ко зна којих све тачака организма. Одбројавам…
Дакле, истина је! Пробудила сам се као она, моја ћерка! Чујем куцање с друге стране врата, наслућујем да ћу се, ако их коначно отворим, сусрести са њом у себи. Са мојом Хајди, мојом необичном девојчицом која је, заспавши уплакана, у магичним преплетима ноћних илузија можда налетела на мене, неспокојну. Можда су нам се укрстили тешки снови, а онда она одјурила у супротном смеру?
Отварам врата. Стојим испред мале себе, покушавајући да докучим њу. Мрмља(м) нешто. Мимоилазимо се као да је замена тела јутарња рутина.
Одлазим у њену собу, облачим њену одећу и узимам њен ранац.
Знала сам да Хајди не пропушта одлазак у школу са другарицом Н. која станује у најближем комшилуку. Знала сам такодје да Н. трпи моју малу Хајди, највише због прећутног договора мајки које су се препознале на ко зна којим генерацијским таласима и пронашле заједнички језик. Н. је вижљаста девојчица немирних очију и живог темперамента. Драга ми је била та мала Н, највише због тога што ме је подсећала на мене-девојчицу, али и због чињенице да је Хајди уз њу била делимично заштићена у приликама суровог одбијања вршњака. Н. је готово закорачила у свет раног девојаштва, док је Хајди још увек покушавала да пригуши детињу радозналост не успевајући да одоли наивним представама о свету у коме су родитељске лекције и даље биле неупитне. Јасно ми је било да, уз све то и богато обдарена тврдоглавошћу, Хајди нема никакве шансе да освоји и задржи варљиву љубав мале Н.
Најзад, изашла је из куће. Лењо и незаинтересовано ме је поздравила, дајући ми тако до знања да је „шефица“. Сирота моја Хајди! Мора да је и њој самој било јасно да ће све што изговори наићи на неумољиви презир „најбоље другарице“. Ту је, наравно, била и огромна разлика у интересовањима. Хајди је, уз своје несто старије и сада вец класичним вредностима окренуте родитеље, који су сваки на свој начин остављали неизбрисиве трагове у васпитању своје деце, била окренута ка садржајима који ама баш ни мало нису одушевљавали Н. Она је, увелико заведена трендовима, у том смислу била безнадежно удаљена од „старомодне“ Хајди. Да ли је наш родитељски утицај на Хајди био за њу користан. Знала сам да је био добар, али да ли је добро увек и корисно? Хајди ће, то је сада сасвим јасно, израсти навикнута на ударце и неразумевање околине. Да ли ће искуство тих удараца бити добар штит за неизбежне будуће патње?
Одлучила сам да уобичајено јутарње брбљање моје Хајди заменим ћутањем. Као да је једва дочекала ћутање, Н. је и даље лењо корачала поред мене, не говорећи ниста. Би ми жао мале Н. Помислила сам како јој се може догодити да очарана сјајем телевизијских звездица прерано усвоји ограничења јефтиног избора. Заправо, било ми је жао и једне и друге.
Ходале смо ћутке. Осећала сам да бих могла сломити малу Н. Просто, била сам у предности читавих тридесет и три године. А, опет, морала сам да останем моја мала Хајди. Дакле, и нисам била у некој предности.
Када нам се на следећем ћошку придружила С., М. је изненада живнула. С. ми се обратила поздравом, више по навици. Док су се М. и С. љубиле, видела сам сенку лицемерја, још увек недовољно увежбану улогу (не)верног пријатељства које се зачне управо ту, у раној основној школи. М. и С. су заправо биле чланице истог „клана“, самосврстане под притиском такмичарског ентузијазма у групу „главних“. Радовала ме је чињеница да Хајди није „главна“. Знала сам да та рана популарност вуче неоткупљиве дугове у каснијим годинама. Чак и онда када се ради о изванредним талентима, што овде ипак није био случај, терет прикривене зависти средине која се одржава на просечности тихо и упорно повија младу кичму до те мере да пред њом скоро свака корективна метода полаже оружје. С. је носила своју „популарност“ као круну која јој је увећала раст у односу на друге, а захваљујући којој је, чак и онда када је било очигледно супротно, увек била у праву. Међутим, С. је ипак била специфична по томе што је, за разлику од мале Н. која је тек покушавала да савлада улогу „велике“, поседовала зрелост, свест о себи, па и о другима. То је донекле била олакшавајућа околност јер је С. покаткад умела да пажњом награди Хајдину оригиналност и посебност. Наравно, С. није због тога нарочито волела Хајди, али је поштовала, као што се поштује играч супарничке екипе на истом положају у тиму. Додуше, у тој метафори Хајди је више била на клупи него у игри, па опет.
С. је занесено причала о својој симпатији, дечаку из одељења, називајући га другим именом, наравно због Хајди. То је био део ритуала сваке недодирљиве групе која природно усвоји посебан нацин споразумевања, неразумљив другима. При томе је углавном била окренута ка Н. Знала сам да С. зна да и Хајди зна ко је њена симпатија, али и то да је прикривање његовог имена заправо покушај поигравања са Хајди, давање до знања да је сувишна. Знала сам и ја за ту романсу јер је Хајди у последње време углавном причала о томе.
Како сам и даље ћутала, С. се окрете ка мени.
„Хајди? Што ћутиш? Шта ти је?“
Ухватила сам осмех који је С. упутила малој Н, очекујући ваљда да Хајди започне неку од својих досадних прича.
„Ста мислиш, С, да ли му се допадас?“
С. лагано развуче свој свезнајући осмех.
„Наравно да му се допадам.“
„Али, он је тако обичан, тако јадно обичан“…
С. ме изненађено и испитивачки погледа.
„Па ста! Мени је најбољи на свету!“
„Дај, Хајди, ти увек имаш неки глуп коментар“, пробуди се и мала Н., „Шта њу брига сто је он теби обичан, она га воли! Ти то не разумеш!“
„Шта ту има да се разуме? Обична, глупа и провидна ствар. Уопште ме не занима да ли се она њему допада, питам тек да бих нешто рекла. А не занима ме ни ста ти мислиш.“
„Аха.“ Мала М је преврнула очима.
„Уосталом, ми делимо исту улицу до сколе. И то је све. Престани да преврћеш очима, да намигујеш и смешкас ми се иза леђа. Постало је досадно.“
Одлучила сам да убрзам и оставим их иза себе. Али, пре него сто сам закорачила у пешачку предност, окренух се према мало збуњеној, али и даље сумњичавој и опрезној С. Видела сам њене бубуљице прекривене танким слојем пудера. Желела сам да је повредим коментаром у вези са тим. Ипак, нисам то урадила, иако би то био потпуно уобичајен, покварени ударац у „социјализацији“.
Нисам чула кикот док сам убрзавала корак, али сам знала да су Н. и С. у најмању руку збуњене.
Интересантно је како се наше основне школе не мењају. Исти декор, исти мирис, исти „кућни ред“, забринута лица спремачица, нерасположена наставничка лица, брујање дечијих гласова, тутањ корака кроз ходнике. Исто. Толике године, толики препороди, толики васпитно-образовни реформаторски полети да би све остало онако како је било. Оно што се променило јесте нови поглед на свет који у највећој мери почива на уверењу да је најбрже истовремено и најбоље, где је површност друго име за уштеду времена које муњевито јури и брише и оно мало лековитих успомена за будућност. Оно наше, прастаро „живи брзо“, џејмсдиновска бесмислица упакована у кичасти холивудски мит, иако сада у новом руху опстало је и у генерацији моје Хајди као израз тежње за слободом која је заправо била исто што и зависност од краткотрајних уживања у свим облицима обмане. Стасавало је неко чудно друштво: младост која је била притешњена малтене хистеријом обнављања традиције у раљама ситнопотрошачког хедонизма, док је с друге стране надирао терор подражавања светске моде која из домаћег блата изгледа боље од свега у непосредном окружењу. Тај шизофрени модел усвојиле су породице Хајдиних школских „пријатеља“. Током заморних, углавном бескорисних и отегнутих родитељских састанака време сам углавном трошила посматрајући очеве и мајке. Чинило ми се да су они листом сви били добровољци у рату за освајање предности управо у том подвојеном моделу живота. Мало је фалило да ово размишљање потпуно ослаби моју вољу да заменим Хајди у школи. Што се бар не пробудих као једна од њених наставница, да се лепо обрачунам са себи равнима?!
Ушла сам у учионицу. Хаос је владао у сваком кутку просторије и мој улазак није привукао ама баш ничију пазњу. Утолико боље, помислих…Хајди је тешко доживљавала ту општу незаинтересованост за њу. Несигурна али самољубива, помало уображена и несвесна својих мана, Хајди је патила што је или не примећују или избегавају. То што су њене другарице, па у доброј мери и другови, знали да је Хајди безазлена и добра девојчица, њој није значило превише. Ружно паче, трапавица, а при томе ненавучена на генерацијске идоле и систем вредности, Хајди је углавном била предмет подсмеха и добра прилика за копање по туђим ранама неснађености и отуђености. Моји многобројни покушаји да је утешим предвиђањем бољих времена, углавном су се завршавали тако сто је она наставила да тугује.
Поглед ми паде да девојчицу Д. Сирота, мала Д. Она је имала јачи разлог за патњу од моје Хајди. Злурада локална говоркања дошла су и до мене, знала сам да Д. живи у лошој породичној средини. То се некако јасно видело већ при првом погледу на Д. којој су породичне трауме и локална оговарања навукли болну сенку преко лица. Ружњикава и запуштена, праћена погрдним надимком Пацов, Д. је вукла тај претешки крст увелико помирена са шиканирањем. Д. је била од оних несрећних душа које нису изазивале ни неопходну дозу сажаљења кадру да заустави безразложни бес других. Погледала ме је молећиво, не очекујући ипак ништа.
Изненада, окружише ме тројица дечака, три жалосна мускетара које је мој седећи положај ваљда додатно охрабрио.
„Хајди, Хоуди –хоу! ‘Де си, Хахахахахахајди!“
Један је стао иза лупкајући ме по потиљку, други се кезио ружно уносећи ми се у лице, трећи је скакутао имитирајући вероватно неки њен несмотрено изведени плесни гег са дзез-балета. Ех, сад. Моја би Хајди вероватно почела да их све јури и беспомоћно кука „немој! немој! немој!“
Устала сам, не говорећи ништа. Овај иза мене показао је најважнију црту свог карактера – кукавичлук. Овај други, имитатор, покушавао је да привуче општу пажњу лечећи на тај начин неку своју мукицу. Најиритантнији је био овај који се кезио урлајући и на коме сам са највећим задовољством извела један од оних понижавајућих шамара којима се трезне хистерични. Ударац је пукао преко лица малог мучитеља тако звонко да је у учионици настао мук. Потпуно шокиран, ућуткан на крајње неочекиван начин, избачен из сигурног (и јединог) колосека којим се кретао, П. је нагло покрио образ дланом, срчуци танак траг крви који је текао из повређене усне. Кукавица и имитатор су остали укопани, чекајуци ваљда да неко први започне групно кажњавање, праваспитавање ове која се отела као куче с ланца.
У том тренутку на вратима учионице се појавио наставник математике, видно изненађен тишином коју је затекао. Његов улазак пореметио је осветнички подухват руљице предвођене омиљеним силеџијама.
„Шта се десило?“
То питање ослободило је урлање из мноштва малих грла.
„Хајди је ударлила П.! Настаааавничеее, Хајди јеее ошамарила П. Нааастааавнииичеее!“
Навалише узбуђена препричавања немилог догађаја, драње и урлање из којих је наставник успео да разабере једино ко су виновници. У следећем тренутку смо се, нас четворо, предвођени наставником математике кретали према канцеларији директора. Сви смо ћутали. А. је скакутао иза П., док је имитатор К. улизивачки пратио ритам математичаревог хода. П. је био црвен као булка, што због шамара, што због „круне“ која му је спала с главе тамо у учионици.
Директор школе био је човек свих бивших система, мали каријериста који се вероватно захваљујући завичајно-партијским везама одржавао на месту Но 1. Припадао је старој гарди и потпуно се уклапао у амбијент школе коју је предводио: бирократски уредан, сав у пози покровитељско-васпитне строгости, чекало се само да изусти оно гадљиво ц, ц, ц. Гледао нас је као знајући због чега смо ту. Упитно је трзнуо брадом према математичару. На крају ће нас вероватно све заједно послати код педагога, а онда ћемо учествовати у сцени руковања и измирења. Та представа победе другарства биће лажна, као и претња строгим кажњавањем која има за циљ једино да подсети на „ауторитет“ Мајке Школе. Математичар је, немајући појма о чему се заправо ради, испричао причу коју би могао да исприча и трафикант преко пута школе.
„Ја сам ушао, они су се претходно посвађали. Пао је неки шамар, сви су урлали.“
„Добро, добро, колега, значи то се десило пред почетак часа?“
Математичару је прошло кроз главу закашњење на први час.
„Па, да. Знате, ја сам тек ушао, такорећи, стигао сам када је већ све било готово.“
Директор га изненађено погледа. „Дакле, ми сада овде разговарамо о инциденту коме ви нисте присуствовали?“ Позната игра мачке и миша. Није лоше, мора да је помислио директор, извући уши наставнику ухваћеном у прекршају. „Мора да се дође на време! Да се затворе врата учионице, да почне час! То је рецепт функционисања добре сколе“, учврстио је свој став директор, патетично поентирајући у стилу првог службеног лица.
„Дакле, из ког одељења је друштво?“
Како нисмо били редовни посетиоци канцеларије, директор нас је пажљиво загледао, трудећи се да остави утисак чике коме није до шале. Промуцасмо своја имена и одељење.
„Шамар? Какав шамар? Девојчица?“
П. је ћутао, али је зато А. схватио да је право време за демонстрацију адвокатског талента у зачетку.
„Хајди је без разлога осамарила П. Ми смо се шалили, ништа нарочито, а онда је она одједном ударила П. Ја сам стајао иза ње и све сам видео!“
К. је, доследан својој полтронској пракси, климањем главе и дадададакњем охрабривао А. П. је и даље ћутао, схвативши да је најпаметније да изиграва жртву. Директор се, већ губећи стрпљење, окрете према мени.
„Па, добро, има ли то смисла? Девојчица, па тако!“
Шта „тако“, помислих.
„Јесте, тачно је, ударила сам П. То је био једини начин да га зауставим. Он други језик не разуме, а ја више нећу да трпим малтретирање. Шта бисте ви урадили на мом месту?“
Директор се трже. Би му сумњив мој речник и мој тон. Док су моји „другари“ блесасто гледали очекујући пресуду на штету Хајди, директор је одлучио да скрати процедуру.
„Нико нема право да вређа, а поготово удара некога, нарочито школског друга! Срамота за све вас! Одмах да се измирите! А ти, Хајди, извини се другу.“
„Нећу да се извињавам. И нећу овако да се мирим са кукавицама, улизицама и слиџијама.“