Dobro mi došli
dragi Moji
Mesec u retrovizoru
„Čovek je biće koje suštinski ne menja svoju osnovnu prirodu? Na primer, kada se kaže – čovek se uči dok je živ, to znači da nema jednom i za svagda stečenog iskustva? Čak i kada su sve prepreke neke životne škole oborene, nema garancije da neće u sledećoj prilici pasti preko jedne bar.“
Vreme je ljudsko
talas na kamenu
„Pravo je pitanje može li narodnosna ideja od davnina, sedimentirana u neslobodi i izolaciji malog naroda, onda kada taj narod postane vrsta eksperimenta u moćnijim rukama i kada premoren siromaštvom bude doveden u priliku da oseti raskoš i vidi sjaj poodraslih civilizacija, može li takva ideja u suštinski prividnoj samostalnosti da opstane?“
Vreme je ljudsko
talas na kamenu
Putnik s lažnim pasošem
„U budućim životnim krizama, kada čovek duševno posrće pred silom koja mu oduzima najmilije i kada se, grubo otrežnjen stvarnošću i mučnim pritiscima krivice, zagleda u svod nad sobom očajno tragajući za licem Boga, Damjana je iznova u sunovrat bacala školjka uveta bele žene iz Bečkereka i vlažna toplina njene kose iznad, u koju se nekad davno zagnjurivao umoren grešnom ljubavnom omamom.“
Pesma zovinog pruta
„Ljudi poput Alme i Vanga, žive kao lotosi, daleko od korena za koji su vezani nevidljivom stabljikom tek iznad muljevite vode oslobođenog lista, a onda i cveta naročite lepote večito okrenutog ka suncu. Kao da ih ništa ne vezuje za kaljugu iz koje su izronili, neisprljani glibom porekla, osobenjački streme ka svetlosti, bez ijedne kaplje blata na svojim svežim, skladno izvajanim laticama. Uhvaćeni u toj magiji lotosa, Budinog prestola, indijskog simbola večne mladosti i lepote iz koje izlazi egipatski Ra da bi stvorio svet, Alma i Vang plutaju preko svetskog kala hraneći se uobraziljom o nedodirljivosti, uvek spremni na zaokret prema svetlosti.“
Pesma zovinog pruta
„Ljudi poput Alme i Vanga, žive kao lotosi, daleko od korena za koji su vezani nevidljivom stabljikom tek iznad muljevite vode oslobođenog lista, a onda i cveta naročite lepote večito okrenutog ka suncu. Kao da ih ništa ne vezuje za kaljugu iz koje su izronili, neisprljani glibom porekla, osobenjački streme ka svetlosti, bez ijedne kaplje blata na svojim svežim, skladno izvajanim laticama. Uhvaćeni u toj magiji lotosa, Budinog prestola, indijskog simbola večne mladosti i lepote iz koje izlazi egipatski Ra da bi stvorio svet, Alma i Vang plutaju preko svetskog kala hraneći se uobraziljom o nedodirljivosti, uvek spremni na zaokret prema svetlosti.“
Uvek i samo tvoja
„Predodređenost je logična posledica naših misli i dela, roptanje i neverica naš beg od Istine, ustuk pred njom, i to iz jednog razloga: Istina proteruje iz našeg bića strasti. Kako proterati strasti kad je od njih sazdan tron bezbožja pred kojim se čovek preobražava u iskljućivog vlasnika života i smrti. Onog koji sve može a koji ključ za ono što ne može pronalazi u kukama avetnog svitka u kojem je sakrivena davno napisana priča svačijeg života?“
Noesis
„Koliko god da je u čoveku snažna potreba da se što brže udalji od muke i nesreće, te pratilice uporno čuče u neosvetljenim ćoškovima iskačući onda kada čovek pomisli da im je zauvek utekao. Bacaju svoj otrov putem kojim čovek korača u budućnost i tako ga prilepljene za pete zapravo nikada ne napuštaju. Dešava se da neka luda sreća kao iznenadni dar s neba padne u krilo, pa se čini da je život oduvek bio lep i da će u lepoti potrajati. A onda opet zakuca đavo na prozor i sirotan shvati da je bio i biće doveka zatočenik sopstvenog bunila, da je pravi život zapravo dnevna bolnica za zavisnike od snova, poprište stalne borbe između opsene i realnosti.“
Noesis
„Koliko god da je u čoveku snažna potreba da se što brže udalji od muke i nesreće, te pratilice uporno čuče u neosvetljenim ćoškovima iskačući onda kada čovek pomisli da im je zauvek utekao. Bacaju svoj otrov putem kojim čovek korača u budućnost i tako ga prilepljene za pete zapravo nikada ne napuštaju. Dešava se da neka luda sreća kao iznenadni dar s neba padne u krilo, pa se čini da je život oduvek bio lep i da će u lepoti potrajati. A onda opet zakuca đavo na prozor i sirotan shvati da je bio i biće doveka zatočenik sopstvenog bunila, da je pravi život zapravo dnevna bolnica za zavisnike od snova, poprište stalne borbe između opsene i realnosti.“