Starim.Jednostavan iskaz. Ništa naročito. Starenje počinje rođenjem.Ali, sa sedamnaest, dvadeset sedam, pa ni trideset pet i još malo, iako takođe starimo, ne pada nam na pamet da tako nešto konstatujemo, kamoli razmišljamo o tome. Razumljivo: kada čovek praktično ne oseća nijedan organ u telu, jer su svi u skoro savršenom stanju, mozak radi na talasu […]
Da li u snovima doživljavamo izlive kajanja koje budno stanje racionalizuje do oslobađanja? Oslobađanja u kome uživamo, iako naslućujemo da sve to nije dovoljno, kamoli jednom za svagda završeno, iako nepogrešivo znamo da će nam se osećaj neiskupljene krivice vratiti.I opet, sve se u životu dešava s razlogom.Na primer, zašto sam morala da ostavim karton
Moja Kineskinja, Lilian, duhovno usidrena u hrišćanstvu što za singapurske prilike nije ništa čudno, imala je već u prvim danima našeg poznanstva snažno izraženu želju da u meni probudi glas Boga, da me uputi prema cilju koji je za nju izgleda bio jednini ispravni zemaljski zadatak. U tom trenutku, nakon decenija teških pritisaka spolja, koji
Znala sam, nekada, da priču o sebi započnem iskusnom konstatacijom – ja sam medijum za idiote. To sam radila najčešće iz potrebe da razbijem kliše po kome su sve priče skoro iste. Međutim, taj olako ispaljeni podatak postao je neka vrsta predskazanja, pojave koja ima svoju recku u krugu, pa se onaj jezičak vremeplova stalno
N-ti sprat jedne beogradske klinike. Tužna slika. Pre svega, tužna. Ipak, ima u tom čemeru neke lepote koja je zdravom čoveku uglavnom neotkrivena, sve dok i on jednog lepog dana ne pređe ćupriju nakon što je uspešno zaobišao most. Najtužnija su deca. Omlitavelih udova, iskrivljenih lica i ugašenih očiju.– Uđite. Vidite, mi znamo sa čime
Poslednji put sam bila na letovanju u Crnoj Gori možda pre sedam, osam godina…ili više? Ne beše mi baš sjajno, ali su zato Perast, a pogotovo Lovćen, učinili da pamtim to crnogorsko leto. Donekle i Luštica, ako se izuzme prilično zla baba koja je držala pansion za sezonske posetioce, pa tek kad se raspakuješ shvatiš
„Šipražje jove, crna topola i čempresi, sa sovuljagama i sokolima, čavrljivim morskim galebovima koji su imali gnezda u njihovim granicama“, skrivali su pećinu Kalipse, ćerke Tetide i Okeana. „Vinova loza povijala se iznad ulaza. Peršun i perunike rasli su po obližnjim livadama koje je natapao bistar potok.“ Ovde je dočekala onog koji se jedva popeo
Glavobolja. Zbog nje, moje ćerke, zbog njenog bola usled udaraca „socijalizacije“. Pokušavam da zavaram glavobolju, tražim rešenja u sećanju na sopstvene davne, slične patnje i tonem u sivilo sna koji neće biti vedar.„Bože, da li će se ova žena probuditi? Već je petnaest do sedam…Mama?“Ništa.Ipak ustajem.Teturam do kupatila ne paleći svetlo. Buljim u ogledalo i