Ja, Hajdi

Glavobolja. Zbog nje, moje ćerke, zbog njenog bola usled udaraca „socijalizacije“. Pokušavam da zavaram glavobolju, tražim rešenja u sećanju na sopstvene davne, slične patnje i tonem u sivilo sna koji neće biti vedar.
„Bože, da li će se ova žena probuditi? Već je petnaest do sedam…Mama?“
Ništa.
Ipak ustajem.
Teturam do kupatila ne paleći svetlo. Buljim u ogledalo i vidim nju, pospanu Hajdi, kose razbarušene od nemirnog noćnog prevrtanja. Hajdi, rumenu od uzbudljivih putovanja u podsvesnim odrazima života. Posledice glavobolje?
Ako još uvek spavam i ako je ovo neki ostatak mesečarenjenja kome sam bila sklona u detinjstvu, potrebno je jos samo par trenutaka da se konačno probudim. Ako nije, nekim čudom sam se probudila kao Hajdi. Ako je tako, onda ona stoji ispred vrata od kupatila, verovatno zaprepašćena telom koje sada vuče, a koje je napustila kao novorođenče pre dvanaest godina. Kao biće iz bića, kao ona iz mene. Da li postoji sećanje pre rođenja? Crveni zid posteljice iza koga se izlazi kroz mrežu krvotoka do ko zna kojih sve tačaka organizma. Odbrojavam…
Dakle, istina je! Probudila sam se kao ona, moja ćerka! Čujem kucanje s druge strane vrata, naslućujem da ću se, ako ih konačno otvorim, susresti sa njom u sebi. Sa mojom Hajdi, mojom neobičnom devojčicom koja je, zaspavši uplakana, u magičnim prepletima noćnih iluzija možda naletela na mene, nespokojnu. Možda su nam se ukrstili teški snovi, a onda ona odjurila u suprotnom smeru?
Otvaram vrata. Stojim ispred male sebe, pokušavajući da dokučim nju. Mrmlja(m) nešto. Mimoilazimo se kao da je zamena tela jutarnja rutina.
Odlazim u njenu sobu, oblačim njenu odeću i uzimam njen ranac.
Znala sam da Hajdi ne propušta odlazak u školu sa drugaricom N. koja stanuje u najbližem komšiluku. Znala sam takodje da N. trpi moju malu Hajdi, najviše zbog prećutnog dogovora majki koje su se prepoznale na ko zna kojim generacijskim talasima i pronašle zajednički jezik. N. je vižljasta devojčica nemirnih očiju i živog temperamenta. Draga mi je bila ta mala N, najviše zbog toga što me je podsećala na mene-devojčicu, ali i zbog činjenice da je Hajdi uz nju bila delimično zaštićena u prilikama surovog odbijanja vršnjaka. N. je gotovo zakoračila u svet ranog devojaštva, dok je Hajdi još uvek pokušavala da priguši detinju radoznalost ne uspevajući da odoli naivnim predstavama o svetu u kome su roditeljske lekcije i dalje bile neupitne. Jasno mi je bilo da, uz sve to i bogato obdarena tvrdoglavošću, Hajdi nema nikakve šanse da osvoji i zadrži varljivu ljubav male N.
Najzad, izašla je iz kuće. Lenjo i nezainteresovano me je pozdravila, dajući mi tako do znanja da je „šefica“. Sirota moja Hajdi! Mora da je i njoj samoj bilo jasno da će sve što izgovori naići na neumoljivi prezir „najbolje drugarice“. Tu je, naravno, bila i ogromna razlika u interesovanjima. Hajdi je, uz svoje nesto starije i sada vec klasičnim vrednostima okrenute roditelje, koji su svaki na svoj način ostavljali neizbrisive tragove u vaspitanju svoje dece, bila okrenuta ka sadržajima koji ama baš ni malo nisu oduševljavali N. Ona je, uveliko zavedena trendovima, u tom smislu bila beznadežno udaljena od „staromodne“ Hajdi. Da li je naš roditeljski uticaj na Hajdi bio za nju koristan. Znala sam da je bio dobar, ali da li je dobro uvek i korisno? Hajdi će, to je sada sasvim jasno, izrasti naviknuta na udarce i nerazumevanje okoline. Da li će iskustvo tih udaraca biti dobar štit za neizbežne buduće patnje?
Odlučila sam da uobičajeno jutarnje brbljanje moje Hajdi zamenim ćutanjem. Kao da je jedva dočekala ćutanje, N. je i dalje lenjo koračala pored mene, ne govoreći nista. Bi mi žao male N. Pomislila sam kako joj se može dogoditi da očarana sjajem televizijskih zvezdica prerano usvoji ograničenja jeftinog izbora. Zapravo, bilo mi je žao i jedne i druge.
Hodale smo ćutke. Osećala sam da bih mogla slomiti malu N. Prosto, bila sam u prednosti čitavih trideset i tri godine. A, opet, morala sam da ostanem moja mala Hajdi. Dakle, i nisam bila u nekoj prednosti.
Kada nam se na sledećem ćošku pridružila S., M. je iznenada živnula. S. mi se obratila pozdravom, više po navici. Dok su se M. i S. ljubile, videla sam senku licemerja, još uvek nedovoljno uvežbanu ulogu (ne)vernog prijateljstva koje se začne upravo tu, u ranoj osnovnoj školi. M. i S. su zapravo bile članice istog „klana“, samosvrstane pod pritiskom takmičarskog entuzijazma u grupu „glavnih“. Radovala me je činjenica da Hajdi nije „glavna“. Znala sam da ta rana popularnost vuče neotkupljive dugove u kasnijim godinama. Čak i onda kada se radi o izvanrednim talentima, što ovde ipak nije bio slučaj, teret prikrivene zavisti sredine koja se održava na prosečnosti tiho i uporno povija mladu kičmu do te mere da pred njom skoro svaka korektivna metoda polaže oružje. S. je nosila svoju „popularnost“ kao krunu koja joj je uvećala rast u odnosu na druge, a zahvaljujući kojoj je, čak i onda kada je bilo očigledno suprotno, uvek bila u pravu. Međutim, S. je ipak bila specifična po tome što je, za razliku od male N. koja je tek pokušavala da savlada ulogu „velike“, posedovala zrelost, svest o sebi, pa i o drugima. To je donekle bila olakšavajuća okolnost jer je S. pokatkad umela da pažnjom nagradi Hajdinu originalnost i posebnost. Naravno, S. nije zbog toga naročito volela Hajdi, ali je poštovala, kao što se poštuje igrač suparničke ekipe na istom položaju u timu. Doduše, u toj metafori Hajdi je više bila na klupi nego u igri, pa opet.
S. je zaneseno pričala o svojoj simpatiji, dečaku iz odeljenja, nazivajući ga drugim imenom, naravno zbog Hajdi. To je bio deo rituala svake nedodirljive grupe koja prirodno usvoji poseban nacin sporazumevanja, nerazumljiv drugima. Pri tome je uglavnom bila okrenuta ka N. Znala sam da S. zna da i Hajdi zna ko je njena simpatija, ali i to da je prikrivanje njegovog imena zapravo pokušaj poigravanja sa Hajdi, davanje do znanja da je suvišna. Znala sam i ja za tu romansu jer je Hajdi u poslednje vreme uglavnom pričala o tome.
Kako sam i dalje ćutala, S. se okrete ka meni.
„Hajdi? Što ćutiš? Šta ti je?“
Uhvatila sam osmeh koji je S. uputila maloj N, očekujući valjda da Hajdi započne neku od svojih dosadnih priča.
„Sta misliš, S, da li mu se dopadas?“
S. lagano razvuče svoj sveznajući osmeh.
„Naravno da mu se dopadam.“
„Ali, on je tako običan, tako jadno običan“…
S. me iznenađeno i ispitivački pogleda.
„Pa sta! Meni je najbolji na svetu!“
„Daj, Hajdi, ti uvek imaš neki glup komentar“, probudi se i mala N., „Šta nju briga sto je on tebi običan, ona ga voli! Ti to ne razumeš!“
„Šta tu ima da se razume? Obična, glupa i providna stvar. Uopšte me ne zanima da li se ona njemu dopada, pitam tek da bih nešto rekla. A ne zanima me ni sta ti misliš.“
„Aha.“ Mala M je prevrnula očima.
„Uostalom, mi delimo istu ulicu do skole. I to je sve. Prestani da prevrćeš očima, da namiguješ i smeškas mi se iza leđa. Postalo je dosadno.“
Odlučila sam da ubrzam i ostavim ih iza sebe. Ali, pre nego sto sam zakoračila u pešačku prednost, okrenuh se prema malo zbunjenoj, ali i dalje sumnjičavoj i opreznoj S. Videla sam njene bubuljice prekrivene tankim slojem pudera. Želela sam da je povredim komentarom u vezi sa tim. Ipak, nisam to uradila, iako bi to bio potpuno uobičajen, pokvareni udarac u „socijalizaciji“.
Nisam čula kikot dok sam ubrzavala korak, ali sam znala da su N. i S. u najmanju ruku zbunjene.
Interesantno je kako se naše osnovne škole ne menjaju. Isti dekor, isti miris, isti „kućni red“, zabrinuta lica spremačica, neraspoložena nastavnička lica, brujanje dečijih glasova, tutanj koraka kroz hodnike. Isto. Tolike godine, toliki preporodi, toliki vaspitno-obrazovni reformatorski poleti da bi sve ostalo onako kako je bilo. Ono što se promenilo jeste novi pogled na svet koji u najvećoj meri počiva na uverenju da je najbrže istovremeno i najbolje, gde je površnost drugo ime za uštedu vremena koje munjevito juri i briše i ono malo lekovitih uspomena za budućnost. Ono naše, prastaro „živi brzo“, džejmsdinovska besmislica upakovana u kičasti holivudski mit, iako sada u novom ruhu opstalo je i u generaciji moje Hajdi kao izraz težnje za slobodom koja je zapravo bila isto što i zavisnost od kratkotrajnih uživanja u svim oblicima obmane. Stasavalo je neko čudno društvo: mladost koja je bila pritešnjena maltene histerijom obnavljanja tradicije u raljama sitnopotrošačkog hedonizma, dok je s druge strane nadirao teror podražavanja svetske mode koja iz domaćeg blata izgleda bolje od svega u neposrednom okruženju. Taj šizofreni model usvojile su porodice Hajdinih školskih „prijatelja“. Tokom zamornih, uglavnom beskorisnih i otegnutih roditeljskih sastanaka vreme sam uglavnom trošila posmatrajući očeve i majke. Činilo mi se da su oni listom svi bili dobrovoljci u ratu za osvajanje prednosti upravo u tom podvojenom modelu života. Malo je falilo da ovo razmišljanje potpuno oslabi moju volju da zamenim Hajdi u školi. Što se bar ne probudih kao jedna od njenih nastavnica, da se lepo obračunam sa sebi ravnima?!
Ušla sam u učionicu. Haos je vladao u svakom kutku prostorije i moj ulazak nije privukao ama baš ničiju paznju. Utoliko bolje, pomislih…Hajdi je teško doživljavala tu opštu nezainteresovanost za nju. Nesigurna ali samoljubiva, pomalo uobražena i nesvesna svojih mana, Hajdi je patila što je ili ne primećuju ili izbegavaju. To što su njene drugarice, pa u dobroj meri i drugovi, znali da je Hajdi bezazlena i dobra devojčica, njoj nije značilo previše. Ružno pače, trapavica, a pri tome nenavučena na generacijske idole i sistem vrednosti, Hajdi je uglavnom bila predmet podsmeha i dobra prilika za kopanje po tuđim ranama nesnađenosti i otuđenosti. Moji mnogobrojni pokušaji da je utešim predviđanjem boljih vremena, uglavnom su se završavali tako sto je ona nastavila da tuguje.
Pogled mi pade da devojčicu D. Sirota, mala D. Ona je imala jači razlog za patnju od moje Hajdi. Zlurada lokalna govorkanja došla su i do mene, znala sam da D. živi u lošoj porodičnoj sredini. To se nekako jasno videlo već pri prvom pogledu na D. kojoj su porodične traume i lokalna ogovaranja navukli bolnu senku preko lica. Ružnjikava i zapuštena, praćena pogrdnim nadimkom Pacov, D. je vukla taj preteški krst uveliko pomirena sa šikaniranjem. D. je bila od onih nesrećnih duša koje nisu izazivale ni neophodnu dozu sažaljenja kadru da zaustavi bezrazložni bes drugih. Pogledala me je molećivo, ne očekujući ipak ništa.
Iznenada, okružiše me trojica dečaka, tri žalosna musketara koje je moj sedeći položaj valjda dodatno ohrabrio.
„Hajdi, Houdi –hou! ‘De si, Hahahahahahajdi!“
Jedan je stao iza lupkajući me po potiljku, drugi se kezio ružno unoseći mi se u lice, treći je skakutao imitirajući verovatno neki njen nesmotreno izvedeni plesni geg sa dzez-baleta. Eh, sad. Moja bi Hajdi verovatno počela da ih sve juri i bespomoćno kuka „nemoj! nemoj! nemoj!“
Ustala sam, ne govoreći ništa. Ovaj iza mene pokazao je najvažniju crtu svog karaktera – kukavičluk. Ovaj drugi, imitator, pokušavao je da privuče opštu pažnju lečeći na taj način neku svoju mukicu. Najiritantniji je bio ovaj koji se kezio urlajući i na kome sam sa najvećim zadovoljstvom izvela jedan od onih ponižavajućih šamara kojima se trezne histerični. Udarac je pukao preko lica malog mučitelja tako zvonko da je u učionici nastao muk. Potpuno šokiran, ućutkan na krajnje neočekivan način, izbačen iz sigurnog (i jedinog) koloseka kojim se kretao, P. je naglo pokrio obraz dlanom, srčuci tanak trag krvi koji je tekao iz povređene usne. Kukavica i imitator su ostali ukopani, čekajuci valjda da neko prvi započne grupno kažnjavanje, pravaspitavanje ove koja se otela kao kuče s lanca.
U tom trenutku na vratima učionice se pojavio nastavnik matematike, vidno iznenađen tišinom koju je zatekao. Njegov ulazak poremetio je osvetnički poduhvat ruljice predvođene omiljenim siledžijama.
„Šta se desilo?“
To pitanje oslobodilo je urlanje iz mnoštva malih grla.
„Hajdi je udarlila P.! Nastaaaavničeee, Hajdi jeee ošamarila P. Naaastaaavniiičeee!“
Navališe uzbuđena prepričavanja nemilog događaja, dranje i urlanje iz kojih je nastavnik uspeo da razabere jedino ko su vinovnici. U sledećem trenutku smo se, nas četvoro, predvođeni nastavnikom matematike kretali prema kancelariji direktora. Svi smo ćutali. A. je skakutao iza P., dok je imitator K. ulizivački pratio ritam matematičarevog hoda. P. je bio crven kao bulka, što zbog šamara, što zbog “krune” koja mu je spala s glave tamo u učionici.
Direktor škole bio je čovek svih bivših sistema, mali karijerista koji se verovatno zahvaljujući zavičajno-partijskim vezama održavao na mestu No 1. Pripadao je staroj gardi i potpuno se uklapao u ambijent škole koju je predvodio: birokratski uredan, sav u pozi pokroviteljsko-vaspitne strogosti, čekalo se samo da izusti ono gadljivo c, c, c. Gledao nas je kao znajući zbog čega smo tu. Upitno je trznuo bradom prema matematičaru. Na kraju će nas verovatno sve zajedno poslati kod pedagoga, a onda ćemo učestvovati u sceni rukovanja i izmirenja. Ta predstava pobede drugarstva biće lažna, kao i pretnja strogim kažnjavanjem koja ima za cilj jedino da podseti na „autoritet“ Majke Škole. Matematičar je, nemajući pojma o čemu se zapravo radi, ispričao priču koju bi mogao da ispriča i trafikant preko puta škole.
„Ja sam ušao, oni su se prethodno posvađali. Pao je neki šamar, svi su urlali.“
„Dobro, dobro, kolega, znači to se desilo pred početak časa?“
Matematičaru je prošlo kroz glavu zakašnjenje na prvi čas.
„Pa, da. Znate, ja sam tek ušao, takoreći, stigao sam kada je već sve bilo gotovo.“
Direktor ga iznenađeno pogleda. „Dakle, mi sada ovde razgovaramo o incidentu kome vi niste prisustvovali?“ Poznata igra mačke i miša. Nije loše, mora da je pomislio direktor, izvući uši nastavniku uhvaćenom u prekršaju. „Mora da se dođe na vreme! Da se zatvore vrata učionice, da počne čas! To je recept funkcionisanja dobre skole“, učvrstio je svoj stav direktor, patetično poentirajući u stilu prvog službenog lica.
„Dakle, iz kog odeljenja je društvo?“
Kako nismo bili redovni posetioci kancelarije, direktor nas je pažljivo zagledao, trudeći se da ostavi utisak čike kome nije do šale. Promucasmo svoja imena i odeljenje.
„Šamar? Kakav šamar? Devojčica?“
P. je ćutao, ali je zato A. shvatio da je pravo vreme za demonstraciju advokatskog talenta u začetku.
„Hajdi je bez razloga osamarila P. Mi smo se šalili, ništa naročito, a onda je ona odjednom udarila P. Ja sam stajao iza nje i sve sam video!“
K. je, dosledan svojoj poltronskoj praksi, klimanjem glave i dadadadaknjem ohrabrivao A. P. je i dalje ćutao, shvativši da je najpametnije da izigrava žrtvu. Direktor se, već gubeći strpljenje, okrete prema meni.
„Pa, dobro, ima li to smisla? Devojčica, pa tako!“
Šta „tako“, pomislih.
„Jeste, tačno je, udarila sam P. To je bio jedini način da ga zaustavim. On drugi jezik ne razume, a ja više neću da trpim maltretiranje. Šta biste vi uradili na mom mestu?“
Direktor se trže. Bi mu sumnjiv moj rečnik i moj ton. Dok su moji „drugari“ blesasto gledali očekujući presudu na štetu Hajdi, direktor je odlučio da skrati proceduru.
„Niko nema pravo da vređa, a pogotovo udara nekoga, naročito školskog druga! Sramota za sve vas! Odmah da se izmirite! A ti, Hajdi, izvini se drugu.“
„Neću da se izvinjavam. I neću ovako da se mirim sa kukavicama, ulizicama i slidžijama.“