Znala sam, nekada, da priču o sebi započnem iskusnom konstatacijom – ja sam medijum za idiote. To sam radila najčešće iz potrebe da razbijem kliše po kome su sve priče skoro iste. Međutim, taj olako ispaljeni podatak postao je neka vrsta predskazanja, pojave koja ima svoju recku u krugu, pa se onaj jezičak vremeplova stalno zaglavljuje u njoj.
Vidim zakasniću, cokćem onako polubesna na samu sebe (polu zato što nikada nisam isključivi krivac), kažnjavam se prevozom umesto da elegantno izaberem taksi rešenje. Doduše, poluprazan bus, čudo jedno, stoji devojka na vratima sa nekom pederušom oko struka, mislim kontrolorka, al’ čekaj malo.
„Izvin’te, slobodno?“, pitam jednu bakicu pod štrikanom kapom. I ne čekajući odgovor jer je i pitanje samo po sebi bespotrebno, tek da se nešto kaže u preskakanju putnika na dvosedu, već sam zakoračila čizmom preko nje, kad, eto ti ona: „Pa, pazite malo, pobogu! Odnesoste me tom torbom!“ ,,Iju, izvinjavam se, ne znam kako se to desilo, evo izvinjavam se!“ Znam da sam pazila na torbu pretpostavljajući da mogu da je zakačim.
Prvo, devojka na vratima uopšte nije kontrolorka, što je više nego jasno potvrdilo njeno uvređeno frktanje zbog moje glupo ponuđene karte. Ništa, pomislim, dešava se, stavljam kartu nazad, vadim telefon, naravno, kucam poruku majci da ću danas sto posto završiti onaj posao sa računom za struju.
„Pa, ovo je stvarno bezobrazluk! Pa ovo samo oni najgori, i najnevaspitaniji i najneodgovorniji, i najnajnaj…divljaci rade! Sad ste izvadili telefon, je l’? Nečuveno! Sklanjajte tu spravu od mene, sklanjajte! To zrači, zrači!“ Ama zaurlava žena pored mene na sav glas, vozač se osvrće, devojka zabezeknuta, ja ne mogu čudom da se načudim.
„Gospođo“ , krenem polako. „A da vi sad malo spustite ton i mene ostavite na miru?“
„Divljaci! Divljaci! Lepo je onaj rekao za Srbe! Eto zašto nas ne vole! Svi Srbi odavde su đubrad, ološ, propao narod!“
A onda, odjednom, setim se. Tras! Kao munja!
„Gospođo, ko je to rekao?“
„Pa onaj!“
„Zašto ste toliko protiv mobilnih telefona? Zamislite da se nešto, ne daj, Bože, desi, da meni, ili vama pozli, da dođe do neke nesreće, neke neprijatnosti? Zamislite kako bi nam tada dobro došla ova sprava? U pravu ste, nije to u redu, to vađenje telefona i kucanje, potpuno ste u pravu. Evo, vidite, ja znam da ste vi u pravu, a opet sam podlegla.“
„Pa šta i ako se desi?“ Zapuštena je, onako kako se zapuštaju žene koje polako odustaju od svega. Širi zadah znoja koji ipak nije karakterističan za stare ljude. Kao da je ostarila od nebrige. Drži izupotrebljavanu plastičnu kesu iz koje viri grlić vinske flaše, ali ne osećam alkohol. Pogled joj je bistar, strog. Luda je, mislim ja, ali ima momente lucidnosti, poput ljudi koji su imali život, ili posao, u kome su nekada zračili kao ličnosti.
„Neka se desi. Ako treba da se desi, treba da se desi. Nekada nije bilo mobilnih telefona, stvari su se dešavale. Danas ima mobilnih telefona, ali su zato duševne bolnice prepune.“
„Gospođo, da li se sećate da smo nas dve jednom putovale zajedno? Baš na ovoj liniji? Sedele smo jedna pored druge, baš na ovom mestu? Vi ste mi pričali o bratu koji je imao ranu na nozi, koji je mlad umro?“
„Bože, sačuvaj! Ja sam imala braću, pomrli su, ali nijedan nije imao ranu na nozi.“ Beše potpuno spustila ton, a ona lucidnost poče da se sužava. Namirisah strah i početak odbrane od prepoznavanja. Osetih da sam je, i ne želeći to, uhvatila u neku za nju opasnu klopku.
„To nisam bila ja. Dešava se da me ljudi zamene sa nekim, znate ja uvek nekom ličim…Jednom, a bila sam tada u Torontu, izljubi me žena na sred ulice! Ih, dok sam se ja nje setila!“…
„Ne, ne. Ne lice. Glas. Glas vam pamtim. Ali, dobro. Verovatno sam vas zamenila sa nekim. Vi kažete, a ja vam verujem.“
„JA nikada ne lažem“, reče ona.
„Da, eto vidite, a zaklela bih se da ste to bili vi. TA osoba, dakle ta koja niste bili vi, pričala mi je i jednu zanimljivu priču o studentskoj hrabrosti i sigurnosti na času matematike. Kada je profesor radio neki zadatak, pogrešno, a jedino je TA osoba videla i jasno uočila grešku. Onda je TA osoba istupila, sigurna u svoje znanje i odvažna u ispravljanju nekoga ko je u tom trenutku bio autoritet.“
„Autoritet? Kako to mislite?“
„Pa, mislim, ipak je to bio profesor, ugledna ličnost, nepogrešivi sudija i procenitelj.“
„U pravu ste. TA osoba liči na mene. Ja sam uvek bila na strani pravde. Ako ne bih bila na strani pravde, ja bih bila nepoštena. Nečasna. Lažljiva.“
„A znate, pamtim još nešto u vezi sa TOM osobom. Ja sam izašla pre nje, a ona je gledala za mnom. Ja sam ostala na stanici i mahala joj. Dirljivo je to bilo. Ona se smejala i odmahivala. Neka se simpatija stvorila između nas.“
„Simpatija?“ Lice joj je dobilo potpuno drukčiji izraz. Smejala se glasno i srdačno. Vozač se opet osvrnuo, devojka je bila još zbunjenija. „Da li vi znate onu pesmu u kojoj se spominje reč simpatija, nešto kao ,ali momak nije simpatija’…?“
Bi mi žao zbog blizine stanice.
„Ima mnogo takvih pesama, gospođo. Ali, jedno ću vam reći, kad ja izađem sada, vi ćete se jasno setiti pesme.“ Klimanje glavom i grleni smeh, dodir rukom preko moje rukavice.
„Zašto vi nosite rukavice? Skinite te rukavice i stavite ih u tašnu! Zašto pravite od sebe osetljivu, bolesnu osobu?“ Skidam rukavice i stavljam ih u tašnu.
„Evo. Sad su i rukavice u tašni. Hladne su mi ruke. Evo, pogledajte, vaše su toplije od mojih.“ Dodirujem joj ruku, ženstvenu i sitnu. Ima prsten koji ne nose jednostavne žene. Šaka joj nije toplija od moje, ali je ostavljam u uverenju da jeste.
„E, tako. Sledeći put zapišite poruku pre nego što uđete u autobus. I nemojte da nosite rukavice. Nikada.“
Izlazim, ali ostajem na stanici. Nameštam jaknu i gledam u prozor autobusa. Mala žena mi srdačno i dugo maše, ima skoro devojački osmeh, čak su joj i oči nasmejane. Setih se našeg prvog mahanja, od pre nekoliko meseci, beše pozno leto. Ona je pričala o svom prerano umrlom bratu i odustajanju od potrage za njegovim grobom. Zaboravila sam zašto je taj grob ostao nepoznat za nju, a rekla mi je. Podmladila se na tim slikama u mom sećanju, bila je studentkinja u nekoj lepršavoj haljini, odvažna i pomalo drska. Gledam za autobusom i pomišljam da možda ide na groblje. Groblje i nije tako loše mesto za sećanje na drskost. Za sećanje na smrt. I na simpatije.
(iz knjige „Mesec u retrovizoru“)