MESEC U RETROVIZORU
„Čovek je biće koje suštinski ne menja svoju osnovnu prirodu? Na primer, kada se kaže – čovek se uči dok je živ, to znači da nema jednom i za svagda stečenog iskustva? Čak i kada su sve prepreke neke životne škole oborene, nema garancije da neće u sledećoj prilici pasti preko jedne bar.
Zanimacija posmatranja ljudi u raznim situacijama ima dvosmernu trasu zato što JA – posmatrač nije savršeni sistem, mašina koja radi nezavisno od okruženja, temperature ili prisustva stranih tela. Logična je pretpostavka da i sama utičem na ljude koje posmatram, kao i oni na mene, tako da je naš opis u tom smislu zapravo identičan. Sudbina zavisi od spiska osobina koji nam je različit, ali se, opet, podudara u mrlji koju nikakva hemija ne može oprati – više smo posmatrači, nego samoposmatrači. Promišljamo kritički iz dva razloga – ili smo iritirani dvojnikom, ili smo pomereni otkrićem da smo u sukobu sa totalnim strancem.
A dvojnik i stranac – potpuno ista figura, njene krajnosti između kojih se nalazi čovek koga zapravo želimo, bez obzira da li smo to mi sami, ili neko sa kim delimo život.“
„Sam si i onda kad si vođa, sam si i kad si na začelju, kad rušiš sve pred sobom i kad ti se pluća smanje od kapaciteta za plutanje. „Sam si kad urlaš od smeha jer si budalasto srećan kao da to ne traje tek toliko, sam i kad plačeš glasno jer te niko, u toj konkretnoj noći, ne može čuti.
„Čovek je Bog samoće“, govorio je OTAC. Nije to isto što i usamljenost.“
„Čovek uglavnom živi sledeći zagrljaj intuicije, principa i egoizma koji ipak ima i specifičan hemijski sastav. Ako je taj zagrljaj dovoljno čvrst, ako su zagrljene strane sporazumno sklopile tajni part o nenapuštanju, onda on u jednom trenutku postaje personifikacija, izdiže se kao integritet – čuvar.
Da li to radimo zato što smo nesigurni u snage koje se otapaju u samoći, da li zbog toga što smo sujetni, pa, oprosti Santjago, vučemo svoje trofeje ka obali bez obzira na znanu činjenicu da će ajkule ostaviti samo skelet, da li zato što nas „svaka ljubav otkriva u golotinji i nemoći“?“
„Naši su susreti dragoceni, a ima toliko razloga:
čoveka treba da veže neke delove svog života tako da konstrukcija ostane čitava;
drugo, nikako ne pristati na svođenje onoga što se zove društveni život na slavski ili platni spisak, još gore – na kafe mučenice sa jednom osobom.
Ima ih koji su sebe ubedili da baš žele da se zatvore, da nemaju nerava za ljude. Ubeđena sam da je uzrok tome predavanje, uzmicanje pred činjenicama koje se upravo nude kao novo rešenje, a koje se najčešće shvataju kao odsustvo rešenja. Ne moraš da imaš od dvadeset pet do trideset pet godina da bi disao, igrao, pevao, uživao u ljubavi, putovao, pričao, borio se, grešio i opet uskakao u sedlo.
Ne poričem da je teže.“