Putnik s lažnim pasošem
„U budućim životnim krizama, kada čovek duševno posrće pred silom koja mu oduzima najmilije i kada se, grubo otrežnjen stvarnošću i mučnim pritiscima krivice, zagleda u svod nad sobom očajno tragajući za licem Boga, Damjana je iznova u sunovrat bacala školjka uveta bele žene iz Bečkereka i vlažna toplina njene kose iznad, u koju se nekad davno zagnjurivao umoren grešnom ljubavnom omamom.“
„Detinjstvo je najkraći deo života. I, mada to čovek pokatkad teško priznaje i nerado se miri sa tim, najvažniji. Tragični potresi u detinjstvu se potiskuju gotovo u istoj meri u kojoj se sreća iz tog doba pamti kao sasvim posebna retkost u svim sledećim nanosima sličnih impresija. Ipak, zaborav nije i ne može biti štit od povrede jer je njegova misija odlaganje, mimikrija kao sačekuša za bol.“
„Tamo gde se, podalje od kuća, razdvajaju njihove bašte, sreli su se konačno Rahila i Vladimir. Ukrštali su se horovi cvrčaka, poneki lavež i prigušeni žamor iz kuće Raića. Disala je zemlja i kamilica, odnekud je dopirao miris sušenih cvetova gloga, osim oskudne mesečine i pokoje petrolejke koje su razbijale mrak, ništa nije narušavalo uobičajenu atmosferu letnje banatske večeri. Čarolija doskorašnje bezazlenosti je, međutim, nestala, devojka i mladić su stajali jedno naspram drugog, suzdržani oboje pred prvom čežnjom koju je rastanjio obostrani strah.“
„Razmišljao je o ružnom sunovratu njene nemirne kose i velikih crnih očiju koje nikad ni kod koga nije video. Slobodno i bezazorno razmišljao o njenim milovanjima, o njenom mirisu koji ga je podsećao na med i suvo grožđe koje je majka stavljala između listova tegljenog testa za česnicu. Razmišljao o neobičnoj finoći njene kože i otvorenim dlanovima, kojima je prekrivala kolena uvek kada bi se silno zamislila o nečemu što nije mogao da dokuči. Razmišljao o pregibu između vrata i ramena, u kome je ostao trag njegovog nosa i usana. Setio se da nikada nije video njene suze. I to ga pogodi jako. Jače od njene smrti.“