Moja Kineskinja, Lilian, duhovno usidrena u hrišćanstvu što za singapurske prilike nije ništa čudno, imala je već u prvim danima našeg poznanstva snažno izraženu želju da u meni probudi glas Boga, da me uputi prema cilju koji je za nju izgleda bio jednini ispravni zemaljski zadatak. U tom trenutku, nakon decenija teških pritisaka spolja, koji su u nama deci titoizma uspešno potiskivali pamćenje predačkih glasova o životu koji se proteže daleko izvan telesnih koordinata u jednom istorijskom bljesku, njen misionarski trud bio mi je teret koji sam trpela zavedena njenom krhkom pojavom, cvrkutavim engleskim preko usana sa karakterističnog kineskog lica. Više sam je gledala, nego slušala. Kada bi njena propoved postajala dramatičnija, kada je kroz potoke suza, ne preterujem, opisivala smisao pouka za ’život večni’, uspevala je da me otrezni, mada ni tada nije dopirala do onog sluha unutra. Više me je zanimala kineska prošlost njene porodice, više sam je zapitkivala o tome upijajući usput prisutvo grada koji je za mene bio čudo lepote na zemlji, nešto što više ni na jednom mestu nisam prepoznala.
„Budimo sestre“, rekla je odjednom, skidajući lančić sa vrata i dajući mi znak da želi njime da me daruje. Bi mi malo neprijatno, žacnu me ta galantnost „sestre“ koju sam pronašla na drugom kontinentu, ali joj dozvolih da to uradi. Na kraju, taj tanušni lančić i ne može imati naročitu materijalnu vrednost. „Ja sam ovo dobila po rođenju“, saopšti mi sestrica, svesno ili nesvesno razvejavajući moje građanske predrasude o besmislenom obavezivanju darovanja zlatom. Međutim, taj podatak o udaljenoj simbolici poklona odjeknuo je u meni kao gong pred neki užasno važan trenutak u kome se zapliće istorija. Prošlo je više od dvadeset pet godina kako imam taj lančić i na njemu privezak u obliku slova ’L’. Tačno toliko dugo čuvam i stotinjak njenih pisama u kojima me, pored šturih podataka o uobičajenoj svakodnevici u Lavljem gradu, podseća na Boga i neophodnost razumevanja potpuno prirodne harmonije između roditelja i čeda. Sve dok svet nije blokirao moju ratom zaraženu zemlju, imale smo skoro redovan telefonski kontakt. Ona je kroz plač nastavila da me podseća na obećanje koje sam joj dala uglavnom u nestrpljivoj potrebi da samo uživamo u ambijentu ostrva, koje je ona morala doživljavati kao ja na primer belocrkvanska jezera, više nego u stvarnoj posvećenosti. S druge strane, njena posvećenost meni u delu bogopoznanja nije otišla u drugi plan ni posle godina od našeg drugovanja u singapurskom raju. Li je potpuno usvojila big sister ulogu, blokrajući, svesno ili nesvesno, svaku temu koja bi bila vezana za nju. Jednom mi je tamo, između džinovskih parati i svilenkastih žbunova orhideja, rekla da boluje od nekakve ozbiljne bolesti koja se začela još u detinjstvu, a onda prestala da priča o sebi. Činilo se da je, kao u mističnoj oluji koja se na čoveka obruši samo jednom da bi dotakao kakav viši smisao, baš na mene natrčala u potrazi za zaklonom, a onda, svesna neukrotive sile prolaznosti, svu svoju snagu usmerila na sestru pronađenu na drugoj strani sveta prionuvši na zasade preko njene duhovne pustinje. Kao da tim svojim posredovanjem otkupljuje tovar sopstvene krivice, ne bi li rasterećena stala pred lice Boga.
OTAC je takođe plakao kada sam mu pričala o neobičnom sestrinstvu. Brisao je suze onim delom između dlana i unutrašnjeg zgloba. „Dovedi je, pozovi je, reci joj da ćemo je udati za Zlatiborca, da će ovde, kod nas, ozdraviti“…
„Pa, dobro“, govorila sam ja, negde obradovana tom mogućnošću, „ali, mogla bih i ja da odem opet tamo, možda pronađem neki posao, možda ostanem tamo? Slušaj me, ti umeš da zamisliš, ja kad ti kažem – to je Raj.“
„Neka bude što biti ne može!“, sada se već šalio OTAC, ali je sa nestrpljenjem očekivao pismo sa šarenom markom Singapura, uzbuđeno pozivao kad god bi Lilian zacvrkutala s one strane žice.
Živahan ali i neotporan na šokantne promene gledajući iz perspektive ovog našeg jadnog življenja u koritama navika, obaveza prema koječemu i ugasle vere u neustrašivost kretanja „od nule“, OTAC se ipak radovao kada bih sa nekog neobičnog putovanja donela vest o prijateljstvu, o uzbudljivim vezama sa ljudima spolja. Međutim, uvek bi u njemu prevagnula sigurnost ukotvljenog života i uspevala da parališe volju prividima opreza i izvesnosti. Setih se sada jednog interesantnog poznanstva u nedalekoj, uređenoj evropskoj zemlji, sa nekom Finkinjom i njenim mužem, Indijcem. Sedeli smo slučajno raspoređeni za isti sto na proslavi godišnjice braka naših ljudi koji su emigrirali pedesetih. Bila sam tada potpuno zavedena knjigama, čisto i neopterećeno govorljiva o svetovima koje sam razumevala na način neiskusnih i još uvek sirovih emotivaca. Finkinja je slabo razumevala tu moju strast, slabo kao što bogat svet uvek nedovoljno razume nesrazmeru utrošenog vremena i priliva materijalne nagrade za utošak. Ali, verovatno je osećala da je ta strast vrednost po sebi, a to je mogla osetiti kod bilo koga iz moje generacije tada jer je to bilo vreme „strasne mere“, kada lepota u bilo kom obliku nije imala tržišnu cenu. Uglavnom, nastavila sam da se dopisujem sa njima, sve dok Finkinja u jednom trenutku nije izašla sa predlogom da se preselim kod njih i radim kao neka vrsta družbenice njihovim ćerkama.
OTAC je tu vest primio tako što je zauvek završio s Finkinjom. „Ma nemoj?“, coktao je između reči, „i šta to uopšte znači ’družbenica’? Pa, jesu oni normalni? Pa, znaš ti koliko onih krvožednih, u najmanju ruku sumnjivih emigranata gamiže po Švajcarskoj? Uostalom, završi studije, pa budi družbenica.“ Tako je moj OTAC mudro zaključio diskusiju ostavljajući mi neizbor, kao i uvek kada se radilo o mom eventualnom odlasku od kuće.
Nekako u to vreme, Dina se uveliko pripremala za put bez povratne karte, u Ameriku. I ona je, naravno, znala za Lilian, ali ona je, nešto hladnije od OCA doduše, primila moju bajkoliku priču izdaleka. Pominjala je Amerikance koje smo upoznali na moru, tri simpatična bračna para mladih ljudi koji su nam uzbuđeno pričali o svojim duhovnim iskustvima. „Sećaš se kako si ti bila uzdržana, ama, drska si bila, bila si kiseli krastavac u ranjenim ustima!“ Jeste, tačno je to. Dok je ona, Dina, diplomatski prećutno dozvoljavala verske preporuke tih naših Amerikanaca, koji su, usput, za godinu-dve opet došli u Jugoslaviju da „pozdrave pobedu razuma u Rumuniji“ pred ono jezivo suđenje i linč bračnog para Čaušesku, ja sam osećala organski otpor u najmanju ruku. Ipak, održavala sam vezu sa njima, naročito sa Karen i njenim mužem Brukom kojima je Beograd bio najbliža i najsigurnija baza u odnosu na rumunsko žarište. Karen je naročito bila uporna, tražeći od mene da obilazimo knjižare i kupujemo „duhovnu“ literaturu. Na kraju mi je kupila neku knjigu koja već po koricama neodoljivo podseća na sektaško tumačenje Svetog pisma, ali je posveta bila neobično dirljiva pa knjiga i dalje čuči u mojoj biblioteci. Bruk se nije naročito mešao, on je bio skoro dečački razdragan zbog života u „malom, evropskom Beogradu“, ali je i on, s vremena na vreme, imao čudne zahteve: „Ajde, ti si sad kao Ana Karenjina, glumiš onu scenu kad se ona baca pod voz, njene poslednje trenutke. ’Ajde, pokušaj da budeš Ana!“, tako je govorio Bruk. „Ipak sam ja Irac, nije to daleko.“ Bio je moj rođendan, oni su napravili zabavu iznenađenja u iznajmljenom stanu na Novom Beogradu. Tortica je bila kao iz crtanog filma, sa jednom svećom u sredini, stan je bio dekorisan kao u američkim filmovima, a ja sam morala da budem Ana. Interesantno, sve se dešava pred onaj konačni raspad velike zemlje…
Lilian je često u pismima slala svoje fotografije koje su bile zaštićene plastičnim omotom, pa su i danas jasne, nijedna nije izbledela. Jedna njena fotografija dugo je stajala utisnuta između rama i ogledala u mojoj sobi na Dušanovcu. Dina, na primer, nije imala neki naročiti odnos prema fotografijama, u smislu – bila je ravnodušna i retko ih je pokazivala, još ređe se slikala. Međutim, kada je došla poslednji put u naš dušanovački stan, donela je veliku fotografiju na kojoj je bilo njeno lice. To je bila kolor fotografija, jedna od onih koje odraze unutrašnji portret. Kovrdžava crna kosa i velike plave oči na sitnijem licu. Zamrznuti, blagi osmeh neotkrivenih zuba.
Hoću i ja da budem na tvom ogledalu, napisala je moja Dina na poleđini te fotografije. Slova se gotovo uopšte više ne razaznaju, a preko plavičastog devojačkog lika navukla se siva boja.
(iz knjige „Mesec u retrovizoru“)