Vreme je ljudsko talas na kamenu
„Pravo je pitanje može li narodnosna ideja od davnina, sedimentirana u neslobodi i izolaciji malog naroda, onda kada taj narod postane vrsta eksperimenta u moćnijim rukama i kada premoren siromaštvom bude doveden u priliku da oseti raskoš i vidi sjaj poodraslih civilizacija, može li takva ideja u suštinski prividnoj samostalnosti da opstane?“
„Nijedan glas u Simeonovom životu, pređašnjem i budućem, nije imao jasniji, tako otrežnjujući i do najsitnijih delova celog bića prodirući ton. Savijena nad okovima koji su dodatno povređivali Adrijanove rane, žena je, oteta od materije i cela upijena u tesni prostor zagušljive tamnice, neiskazanom toplinom glasa ogrejala i pred besnim konjanikom sklupčanog Simeona.“
„I devojke su, sklupčane na ćilimu te narandžaste Ševine sobe, dodirujući se rukama kao nesmotreno, tek da bi se uverile u stvarno prisustvo, plovile sećanjima iz lepe rane mladosti. Mala školska crkva Sv Natalije odzvanjala je liturgijskim pojanjem. I opet ono „i molim ti sja, i molim ti sja, Bože naš“, odjekne zvonko. Toliko nepomućene vere i iskrene slave gospodnje osvoji prostor i vreme. I opet Milica oseti Nataliju i njenu bezmernu ljubav. I opet se prozirna silueta ustanika Simeona izdvoji kao retka prisutnost u sveopštoj samoći.“
„Muža sam zavolela, a nisam bila zavedena, nisam osetila ono što mnoge žene tiho prepričavaju jedna drugoj kao saučesnice u otkrivanju uzbudljivih drhtaja tela. Mi nismo bili dve obgrljene lepote, nismo delili strast, nismo žudeli da se spojimo kao prokrvljeni oblici iz kojih teku vode novog života.“
„Iako neopozivo zna da je materijal od koga se grade kuće mrtav, čoveku se neretko čini da kuće imaju dušu, da su živa bića, nosioci karaktera po kome se pamte i onda kada ih više nema. Kad ta misao postane bliska, život ljudski među oličenim kućama dobije novi kvalitet. Ali i novo opterećenje nestajanjem, posle koga ostaje žalost kao za dobro poznatim i dragim bićem. Ceo grad je istovremeno i groblje, ulice nisu samo pruge, već poligoni izlomljenih puteva, duhovnih i sudbinskih pravaca oivičenih senama kuća svojevremeno pretvorenih u prah.“
„Sićušan pokret nedaleko od oltara poremeti prvu jezu puste liturgije, te sva moja pažnja bi preusmerena na priliku, kojoj ne razaznah ni pol, a kamoli nešto više. Setih se nesrećnog Bojića, koji je, rastajući se od sveta, opevao „veliku dušu pokojnika, koja luta“ dok „vazduhom igra čudna pantomima“. Pomislih, to bi morao biti neki tajanstveni narator čiji lik se otkrio i Disu u vilinskim snoviđenjima, „iznad svakog zla, izvan stvari, iluzija, izvan života“, možda i Rakićev portret „oličene sudbe svih života redom, sve duše jednake pred opštom neminovnom bedom“…“