Da li u snovima doživljavamo izlive kajanja koje budno stanje racionalizuje do oslobađanja? Oslobađanja u kome uživamo, iako naslućujemo da sve to nije dovoljno, kamoli jednom za svagda završeno, iako nepogrešivo znamo da će nam se osećaj neiskupljene krivice vratiti.
I opet, sve se u životu dešava s razlogom.
Na primer, zašto sam morala da ostavim karton u Domu zdravlja u kraju koji sam napustila pre skoro trideset godina? Tada, kada sam se selila, bila je to odluka uvezana sa željom da se periodično vraćam, pa makar po antibiotike, upute koje skoro nikada nisam iskoristila i sumnjiva bolovanja onda kada me umor savlada toliko da moram da se sakrijem od sveta i prespavam prvi udar posledica loših odluka u nizu. Pravi se razlog sakrio u tada dalekoj budućnosti, a tek sada ga znam: vraćanje je doprinos nezaboravu roditelja, još jedna šansa da nikada ne propustim sećanje na sopstvene krivice. I znam: kada duša poleti tamo gde su sva „oslobađanja“ i racionalizacije besmisleni, izgovoriću je jasno i konačno prigrliti kaznu koju ona vuče kao telo senku.
Život tako ubedljivo vara čoveka. Ne dozvoljava mu da kaznu odsluži dok je ceo, ovde, na zemlji.
Gledala sam opet u prozore iza kojih sada ključaju tuđi životi, između zidova preko kojih su slojevi moleraja zatrpali sve naše tragove. Naše mirise, smehove i plačeve, slavlja i tuge, bolesti i odlaske zauvek. Brojim spratove i okrećem glavu kad se pogled zakuca na našoj terasi, prezrivo konstatujem kako je sve dotrajalo i kako je baš dobro što više nisam tu.
A onda se vratim kući, na sasvim drugi kraj grada za koji me vežu moja deca, silne moje ljubavi i knjige koje sam napisala i nekako sam … mirno srećna. Uvlačim se pod ćebe, savlađuje me teški popodnevni san posle koga ću, radujem se unapred, popiti kafu.
Tonem. San me vraća pod prozore starog kraja, hodam ulicom i nalećem na čoveka koga ne znam. Sećam se da sam ga videla u snovima, to sigurno znam, i to baš na ovom mestu. Silno se radujem poznatom licu, ulećem u zagrljaj na sličan način obradovanog čoveka. I plačem. Grcam nezaustavljivo, gušim se maltene srčući vazduh između jecaja. „Pogrešila sam, strašno sam pogrešila!“, govorim mu. On me čvrsto steže: „Jesi, pogrešila si, tužna je otišla.“
Mama, ako ti kažem da mi je žao?
Mama, ako to kažem najiskrenije moguće, onako kako nikada i nikome nisam rekla da mi je žao?
Vladiko, vodi me ka spoznaji Njegovog lica „od koga se polivaju lepotom sve stvari’’.
Lepotom po kojoj „pliva vasiona kao šajka po moru“.