„Шипражје јове, црна топола и чемпреси, са совуљагама и соколима, чаврљивим морским галебовима који су имали гнезда у њиховим границама“, скривали су пећину Калипсе, ћерке Тетиде и Океана. „Винова лоза повијала се изнад улаза. Першун и перунике расли су по оближњим ливадама које је натапао бистар поток.“ Овде је дочекала оног који се једва попео на обалу: „Ако останеш код мене, уживаћеш бесмртност и вечиту младост.“
„Она која скрива“ здржала је „Љутитог“ пуних седам година, трудећи се на све начине да овај заборави Итаку. На крају му је, ипак, највише у страху због божије казне, помогла да сагради сплав којим ће се вратити кући. И већ док се Љутити“ отискивао морем, назирући у сновиђењу обале вољене земље, Калипса је окретала своје насмејано лице ка Првом смртнику коме је подарена моћ прорицања. Он је разумевао језик птица и змија, могао је да чује разговор сваког живог створа:
Први црв у греди: „Мелампо верује да зна.“
Други црв у греди: „Мелампо зна, он жели да верује да не зна.“
Први смртник је чуо разговор два црва, примивши тај знак пре свега као опомену да ће се греда испод које спава вероватно срушити већ у зору. Црви раде свој посао, а у ретким паузама ваљају бесмислице по устима пуним дрвеног праха. Померио је свој лежај, не осврћући се на смисао речи које је чуо. Није осећао ту врсту опасности. Није он тај који је сањао Итаку. Он је био код куће.
Да ли је Мелампо био на прагу новог крштења? Да ли се одрекао свог имена и примио друго? Елфенор?
Да ли је Калипса, верујући да је прекретнички закон планетарних сила на делу, преко ноћи постала Антибија?