Знала сам, некада, да причу о себи започнем искусном констатацијом – ја сам медијум за идиоте. То сам радила најчешће из потребе да разбијем клише по коме су све приче скоро исте. Међутим, тај олако испаљени податак постао је нека врста предсказања, појаве која има своју рецку у кругу, па се онај језичак времеплова стално заглављује у њој.
Видим закаснићу, цокћем онако полубесна на саму себе (полу зато што никада нисам искључиви кривац), кажњавам се превозом уместо да елегантно изаберем такси решење. Додуше, полупразан бус, чудо једно, стоји девојка на вратима са неком педерушом око струка, мислим контролорка, ал’ чекај мало.
„Извин’те, слободно?“, питам једну бакицу под штриканом капом. И не чекајући одговор јер је и питање само по себи беспотребно, тек да се нешто каже у прескакању путника на двоседу, већ сам закорачила чизмом преко ње, кад, ето ти она: „Па, пазите мало, побогу! Однесосте ме том торбом!“ ,,Ију, извињавам се, не знам како се то десило, ево извињавам се!“ Знам да сам пазила на торбу претпостављајући да могу да је закачим.
Прво, девојка на вратима уопште није контролорка, што је више него јасно потврдило њено увређено фрктање због моје глупо понуђене карте. Ништа, помислим, дешава се, стављам карту назад, вадим телефон, наравно, куцам поруку мајци да ћу данас сто посто завршити онај посао са рачуном за струју.
„Па, ово је стварно безобразлук! Па ово само они најгори, и најневаспитанији и најнеодговорнији, и најнајнај…дивљаци раде! Сад сте извадили телефон, је л’? Нечувено! Склањајте ту справу од мене, склањајте! То зрачи, зрачи!“ Ама заурлава жена поред мене на сав глас, возач се осврће, девојка забезекнута, ја не могу чудом да се начудим.
„Госпођо“ , кренем полако. „А да ви сад мало спустите тон и мене оставите на миру?“
„Дивљаци! Дивљаци! Лепо је онај рекао за Србе! Ето зашто нас не воле! Сви Срби одавде су ђубрад, олош, пропао народ!“
А онда, одједном, сетим се. Трас! Као муња!
„Госпођо, ко је то рекао?“
„Па онај!“
„Зашто сте толико против мобилних телефона? Замислите да се нешто, не дај, Боже, деси, да мени, или вама позли, да дође до неке несреће, неке непријатности? Замислите како би нам тада добро дошла ова справа? У праву сте, није то у реду, то вађење телефона и куцање, потпуно сте у праву. Ево, видите, ја знам да сте ви у праву, а опет сам подлегла.“
„Па шта и ако се деси?“ Запуштена је, онако како се запуштају жене које полако одустају од свега. Шири задах зноја који ипак није карактеристичан за старе људе. Као да је остарила од небриге. Држи изупотребљавану пластичну кесу из које вири грлић винске флаше, али не осећам алкохол. Поглед јој је бистар, строг. Луда је, мислим ја, али има моменте луцидности, попут људи који су имали живот, или посао, у коме су некада зрачили као личности.
„Нека се деси. Ако треба да се деси, треба да се деси. Некада није било мобилних телефона, ствари су се дешавале. Данас има мобилних телефона, али су зато душевне болнице препуне.“
„Госпођо, да ли се сећате да смо нас две једном путовале заједно? Баш на овој линији? Седеле смо једна поред друге, баш на овом месту? Ви сте ми причали о брату који је имао рану на нози, који је млад умро?“
„Боже, сачувај! Ја сам имала браћу, помрли су, али ниједан није имао рану на нози.“ Беше потпуно спустила тон, а она луцидност поче да се сужава. Намирисах страх и почетак одбране од препознавања. Осетих да сам је, и не желећи то, ухватила у неку за њу опасну клопку.
„То нисам била ја. Дешава се да ме људи замене са неким, знате ја увек неком личим…Једном, а била сам тада у Торонту, изљуби ме жена на сред улице! Их, док сам се ја ње сетила!“…
„Не, не. Не лице. Глас. Глас вам памтим. Али, добро. Вероватно сам вас заменила са неким. Ви кажете, а ја вам верујем.“
„ЈА никада не лажем“, рече она.
„Да, ето видите, а заклела бих се да сте то били ви. ТА особа, дакле та која нисте били ви, причала ми је и једну занимљиву причу о студентској храбрости и сигурности на часу математике. Када је професор радио неки задатак, погрешно, а једино је ТА особа видела и јасно уочила грешку. Онда је ТА особа иступила, сигурна у своје знање и одважна у исправљању некога ко је у том тренутку био ауторитет.“
„Ауторитет? Како то мислите?“
„Па, мислим, ипак је то био професор, угледна личност, непогрешиви судија и проценитељ.“
„У праву сте. ТА особа личи на мене. Ја сам увек била на страни правде. Ако не бих била на страни правде, ја бих била непоштена. Нечасна. Лажљива.“
„А знате, памтим још нешто у вези са ТОМ особом. Ја сам изашла пре ње, а она је гледала за мном. Ја сам остала на станици и махала јој. Дирљиво је то било. Она се смејала и одмахивала. Нека се симпатија створила између нас.“
„Симпатија?“ Лице јој је добило потпуно друкчији израз. Смејала се гласно и срдачно. Возач се опет осврнуо, девојка је била још збуњенија. „Да ли ви знате ону песму у којој се спомиње реч симпатија, нешто као ,али момак није симпатија’…?“
Би ми жао због близине станице.
„Има много таквих песама, госпођо. Али, једно ћу вам рећи, кад ја изађем сада, ви ћете се јасно сетити песме.“ Климање главом и грлени смех, додир руком преко моје рукавице.
„Зашто ви носите рукавице? Скините те рукавице и ставите их у ташну! Зашто правите од себе осетљиву, болесну особу?“ Скидам рукавице и стављам их у ташну.
„Ево. Сад су и рукавице у ташни. Хладне су ми руке. Ево, погледајте, ваше су топлије од мојих.“ Додирујем јој руку, женствену и ситну. Има прстен који не носе једноставне жене. Шака јој није топлија од моје, али је остављам у уверењу да јесте.
„Е, тако. Следећи пут запишите поруку пре него што уђете у аутобус. И немојте да носите рукавице. Никада.“
Излазим, али остајем на станици. Намештам јакну и гледам у прозор аутобуса. Мала жена ми срдачно и дуго маше, има скоро девојачки осмех, чак су јој и очи насмејане. Сетих се нашег првог махања, од пре неколико месеци, беше позно лето. Она је причала о свом прерано умрлом брату и одустајању од потраге за његовим гробом. Заборавила сам зашто је тај гроб остао непознат за њу, а рекла ми је. Подмладила се на тим сликама у мом сећању, била је студенткиња у некој лепршавој хаљини, одважна и помало дрска. Гледам за аутобусом и помишљам да можда иде на гробље. Гробље и није тако лоше место за сећање на дрскост. За сећање на смрт. И на симпатије.
(из књиге „Месец у ретровизору“)