Месец у ретровизору
„Човек је биће које суштински не мења своју основну природу? На пример, када се каже – човек се учи док је жив, то значи да нема једном и за свагда стеченог искуства? Чак и када су све препреке неке животне школе оборене,
нема гаранције да неће у следећој прилици пасти преко једне бар.
Занимација посматрања људи у разним ситуацијама има двосмерну трасу зато што ЈА – посматрач није савршени систем, машина која ради независно од окружења, температуре или присуства страних тела. Логична је претпоставка да и сама утичем на људе које посматрам, као и они на мене, тако да је наш опис у том смислу заправо идентичан. Судбина зависи од списка особина који нам је различит, али се, опет, подудара у мрљи коју никаква хемија не може опрати – више смо посматрачи, него самопосматрачи. Промишљамо критички из два разлога – или смо иритирани двојником, или смо померени открићем да смо у сукобу са тоталним странцем.
А двојник и странац – потпуно иста фигура, њене крајности између којих се налази човек кога заправо желимо, без обзира да ли смо то ми сами, или неко са ким делимо живот.“
„Сам си и онда кад си вођа, сам си и кад си на зачељу, кад рушиш све пред собом и кад ти се плућа смање од капацитета за плутање. „Сам си кад урлаш од смеха јер си будаласто срећан као да то не траје тек толико, сам и кад плачеш гласно јер те нико, у тој конкретној ноћи, не може чути.
„Човек је Бог самоће“, говорио је ОТАЦ. Није то исто што и усамљеност.“
„Човек углавном живи следећи загрљај интуиције, принципа и егоизма који ипак има и специфичан хемијски састав. Ако је тај загрљај довољно чврст, ако су загрљене стране споразумно склопиле тајни парт о ненапуштању, онда он у једном тренутку постаје персонификација, издиже се као интегритет – чувар.
Да ли то радимо зато што смо несигурни у снаге које се отапају у самоћи, да ли због тога што смо сујетни, па, опрости Сантјаго, вучемо своје трофеје ка обали без обзира на знану чињеницу да ће ајкуле оставити само скелет, да ли зато што нас „свака љубав открива у голотињи и немоћи“?“
„Наши су сусрети драгоцени, а има толико разлога:
човека треба да веже неке делове свог живота тако да конструкција остане читава;
друго, никако не пристати на свођење онога што се зове друштвени живот на славски или платни списак, још горе – на кафе мученице са једном особом.
Има их који су себе убедили да баш желе да се затворе, да немају нерава за људе. Убеђена сам да је узрок томе предавање, узмицање пред чињеницама које се управо нуде као ново решење, а које се најчешће схватају као одсуство решења. Не мораш да имаш од двадесет пет до тридесет пет година да би дисао, играо, певао, уживао у љубави, путовао, причао, борио се, грешио и опет ускакао у седло.
Не поричем да је теже.“