Старим.
Једноставан исказ. Ништа нарочито. Старење почиње рођењем.
Али, са седамнаест, двадесет седам, па ни тридесет пет и још мало, иако такође старимо, не пада нам на памет да тако нешто констатујемо, камоли размишљамо о томе. Разумљиво: када човек практично не осећа ниједан орган у телу, јер су сви у скоро савршеном стању, мозак ради на таласу који не дотиче овај лонац у коме се сада, још увек сирова, али све ближа скидању меса са костију, налазим ја.
Није сада реч о коленима која ме издају кад треба да се подигнем из чучња, о свим оним видљивим (и невидљивим, али довољно препознатљивим) знацима продаљивости ткива, реч је о ситуацијама којима дајем важност изнад уобичајеног нивоа средње категорије, значи – ни превише битно, ни сасвим небитно. До пре пар година, на пример, уопште се нисам бавила ситуацијом на послу, изван оне која је и данас, хвала Богу, везана за учионицу, за ђаке, и у том смислу остала, без сумње, најплеменитији део моје професионалне праксе. То ме спасава, захваљујући томе још увек могу да кажем да радим корисне ствари због којих не прекоревам себе, напротив. И даље је дан скоро савршен када знам да сам у учионици достигла максимум, или била близу тога.
Шта се променило?
Почела сам да примећујем ствари које сам раније сасвим успешно игнорисала, нисам на њих обраћала пажњу бар не у тој мери да покрену размишљање, или акцију. Сада, међутим, не само да примећујем штетне појаве на послу, већ им дајем значај који, лепо то осећам, нарушава мој мир и оно мало преостале енергије коју треба поделити на ђаке.
Али, неее, констатујем у том једном погрешном тренутку: радим праву ствар, сувише сам дуго ту, да бих могла мирно да посматрам како ми „разносе кров“.
С једне стране, то није сасвим неосновано. Зрео човек премешта фокус са себе на околину, и то је још један допринос неизбежној чињеници старења. Просто, превазишао је студије сопственог случаја, сасвим освестио себе (донекле тачно), и шта друго преостаје него малтене несвесно проклизавање у свет око нас у коме су ствари испремештане као у запуштеној кући. Ако је тачно да нисам умишљени егоиста, самозаљубљени психо коме је искључива мера живота вредног живљења оно што се налази у њему, заштићеном ауром заблуде да је ЈА алфа и омега, онда је то проклизавање сасвим нормална и очекивана фаза.
Међутим, управо је ту замка. Човек не мора нужно да буде сујетно говно које ће мизантропију преименовати у неизбежну последицу девастације на плану људског, да би констатовао да је свет, из перспективе малог узорка, а то је увек показатељ општег, постао у најмању руку проблематичан.
Извесно је и то да не процењујем добро, или сасвим тачно, сопствену улогу у догађајима који су ми прилично непријатно променили пословни план, вероватно су у праву моји ретки пријатељи тамо који кажу да сам под константним стресом. А сви знамо да стрес није добар сапутник.
Наравно да нисам сасвим како треба. Нисам добра онолико колико бих хтела да будем, мада је тај захтев искљућиво мој. Требало би да будем најбоља у учионици. А нисам.
Пречесто ме хвата досада, осећај промашаја циља, безвољност да савладам хаотичну полифонију која се циклично мења, па се чини да сам увек на почетку и да је претходно искуство недовољно.
Нисам како треба ни онда када осуђујем противнике, али то је већ природа коју не могу коренито да мењам. Сејем презир не дозвољавајући ономе према коме је управљен да носи своју личну фрустрацију онако како најбоље уме. „Ко зна шта ти људи проживљавају у својим животима и зашто демонстрирају баш те особине“, каже мој најближи. Требало би стати, бар на секунд стати пре ударца. Зар нисам ја она која, пуна вере у изговорено, бираним речима говори ђацима да не треба мрзети човека, никада, али треба мрзети грех који чини? А да ни сама не знам где је граница, где је тај секунд у коме се песница колеба и коначно спусти пред нечијим лицем, јер лице „не зна шта чини“?. Зар нисам ја она која се силно труди да објасни да ономе који греши треба дати шансу да се ослободи греха, да се опере? То и даље не значи да се грех заборавља или релативизује, напротив. Углавном чиним оно што не треба.
Случај Први: Изговорила сам то, мислећи потпуно исто – та жена је моје највеће разочарање.
А очарање је кренуло из тачке у којој су се слиле разне ситуације из којих је изашла као особа са интегритетом, са кичмом. Била сам склона да поделим са њом ствари које човек од муке са којом мора да живи не изговара често. Мислим да је и она имала такав однос са мном, јер није шкртарила на дељењу. Изгледа да смо обе промашиле. Десило се оно што углавном прати заљубљеност: кичма није заправо кичма, а ја заправо нисам оно што је она у први мах видела. И ма колико да је та чаролија међусобног слепила трајала, слепило је слепило, а буђење неизоставно иде са главобољом самопрекора.
Случај Други: Мој можда највећи пораз. Не можда. Мој пораз, у правом смлислу те речи. И овде се ради о некаквој заљубљености, ипак друкчијој од оне коју сам искусила у првом случају. Јер, овде није било целофана и све сам јасно видела, нарочито нерв који имају људи од малена васпитавани у духу „закључавања вилице“. Пит бул, или стафорд, морају бити социјализовани и константно под контролом (и доминацијом) власника у циљу анестезирања борбености и агресивности. У овом случају је то изостало. Јер, ова женка пит була је, сакривена испод наслага људског тела, често искушавана на теми „плена“, те је развила склоност да једном ухваћено парче не испушта све док оно не постане мрва од учесталих притисака чељусти. Уместо да та појава буде аларм, дочекана је у њеном најближем окружењу као прилика за награду.
Човек често умањује важност непријатних открића, а то је управо оно што се десило са мном и овом у основи плашљивом зверком која заривањем зуба у меко ткиво плена открива суштинску немоћ. Масивна и углавном привржена, изазивала је у мени понос какав могу изазвати напредни, мишићави пси сјајне длаке којима се прашта цепање мебла са троседа, јер, просто, понекад надвлада њихова зверска природа. У намери да ту природу сасвим потчиним и минимализујем оно што је заправо немогуће, везала сам је чином завета који у међуљудским односима има нарочито значење. Негде сам знала, и тада, да је њено опирање лош знак, али нисам имала неопходну снагу и упорност да се борим са расним одликама. И велико је питање да ли бих уопште успела и да сам их имала. Сад мислим да никако не бих успела, али то не умањује моју кривицу. Јер, поступила сам непромишљено, грешећи на два плана истовремено: олако сам потрошила завет, с једне стране, и, с друге, потпуно исхитрено и будаласто банула у зону дивље мустре гена, силујући у име припитомљавања.
Онда сам једноставно све напустила. И отерала женку онако како се тера тврдоглаво, крволочно псето.
Случај Трећи: Занимљиво, али овде приписујем себи најмању кривицу. Можда једино у погледу потпуно бесмисленог губитка времена. Ничега ту заправо није било, једино чему нисам могла да одолим била је њена посвећеност животињама. Та посвећеност је увек добра улазница, чак и за оне који нескривено показују неспособност да макар сличну посвећеност развију према људима. Пустила сам је, дакле, да уђе у мој живот, бандоглаво растерећена подсећањем на добру, искрену вољу ове можда најтужније фигуре у мом пословном окружењу, да буде сервис напуштеним мачкама, псима, птицама и уопште врстама живих бића која немају моћ говора. Дословно све њене особине које сам одмах уочила: нарцисоидност и мрзовоља, површност и деспотизам у односу на оне који су већ својим положајем потчињени, нису биле довољне да ону улазницу прогласим неважећом.
Случај Четврти је троглава аждаја. Три лика у једном телу. Ружном, изобличеном телу које као да је осуђено на ружноћу зато што су „мисли срца њихова вазда само зле“. Ни овде нисам имала илузије, јасно сам видела заједничке особине: изнад свега неутољиву глад за владањем из које исијава комплекс инфериорности настао у ко зна ком делу живота. Тај се комплекс може запатити већ у наручју скромних родитеља тежака (и најчешће јесте то), може бити последица фрустрације на релацији родно село-велики град, може отужно да зри у односу са мужем силеџијом, било да се ради о физичкој или психичкој тортури, може проистећи из пристајања на самоћу услед некакве невидљиве или добро скриване болести. Интересантно је то што аждаја непогрешиво нањуши оног ко је види баш тако, као аждају, а онда се свом силином обруши на њега.
Нисам овде била довољно обазрива. Разлог томе није моје уверење да могу да издржим све, више је у питању моја инфантилност, неки закржљали остатак, пропуст у формирању личности која се није поштено опекла играјући се у детињству са ватром.
Ризикујем да будем схваћена као осветољубиво пискарало.
Али, знам да говорећи о другима говорим о себи и зато немам ту врсту стрепње. Другим речима, баш ме брига. Да је могуће слушати све ове Случајеве, вероватно би мој портрет имао специфичан изглед, можда несличан овом који описујем сама. И тога сам свесна, а и то ме баш брига. Не могу да сведочим из туђе перспективе, колико год се трудила да изађем из себе.
Сви набројани Случајеви, укључујући и троглаву аждају са једном главом додуше, стајали су, не тако давно, здружени у пози саучешћа, сведочећи једном од најделикатнијих тешких момената у мом досадашњем животу. Својим присуством лицемерно придржавали моје тугом изударано биће и тако најбедније сакрили заједнички потписани пакт о оној врсти издаје која се не може назвати друкчије. У вези са тим, убедљиво су најгнусније оне лажи које су маскиране саучешћем.
Добро је то што време чини да се стање шока прилично разлабави, па ми у овом тренутку слика нагизданих Случајева Један и Два изгледа чак смешно: у прилици матурске вечери, једном од ретких њихових излазака из животне колотечине, представљен је тај ослобађајући твист, заокрет према истини, одустајање од силних лажи и пренемагања. Нисам била баш спремна за то, иако сам осећала да се неко невреме приближава. Заправо, кад се изузме стајлинг естрадних сејачица шунда у свим облицима и страсна улетања у дерт изазван музиком за идиоте, изглед натапираних, четвртастих глава на исто тако четвртастим телима у поцупкивању дупетима изнад Хајат равних тањира у којима је послужена декорација, а онда и стубастим ногама преко подијума за матуранте, Случај Један и Два су ми показали шта мисле. Шта заиста мисле.
О мени, мојим погледима на свет, мојим опредељењима, мом понашању.
Али, зар смо морали да прелазимо толики пут? Годинама? Зар је било потребно то кроз време путујуће позориште, да би се права истина коначно измигољила испод слојева костима у заморним сезонским ролама? Да не говорим о тешко савладивој потреби да се склоним са те прославе матуре, да отрчим у неки безбедни заклон од вечите људске глупости и безглавог расипања времена и енергије на обмане у животу који пролази и неминовно улази у старење иза кога исто тако неминовно долази крај. Нисам то урадила, ипак. Најмање како могу да казним себе због лоше процене на коју више немам право просто зато што сам матора, јесте да истрпим. И на својој кожи осетим оно што би многи назвали понижењем.
Нисам осећала понижење више од гађења.
Размишљала сам о томе колико су ми матурске вечери некада биле повод за усхићење које се скоро по правилу завршава спонтаним сузама због растанка.
Нисам то доживела те вечери, а сумњам да ћу опет доживети.
Старење је фаза живота у којој човека више узнемиравају сенке које ствари бацају од самих ствари.