Књига кратких прича „Месец у ретровизору“ настала је када је простор у мени постао сувише тесан да држи сећања из доба када су се калила важна искуства. Током њиховог оживљавања открила сам немерљиво задовољство писања које је временом постало и сфера мог преиспитивања, покушај проналажења одговора на она питања која су неретко у супротности са реалним животом и мерилима његових токова. Следећи неке друге токове чији је смер обрнут у односу на „јесте“ и „биће“, освестила сам оно што сам увек осећала као истину, али никада тако јасно и разложно: „прошлост је материјал од кога је саздано време“. У тој Борхесовој мисли која је преточена у један сасвим друкчији аспект живота и у вези са тим отвара друкчију запитаност, налази се ипак и идеја која је илустрована у мом првом роману, „Време је људско талас на камену“. Ако постоји заједничка идеја која повезује све моје књиге, онда би то била управо та. Јер, мој други роман, „Путник с лажним пасошем“, иако прожет фантастиком која је на том месту постала један од мојих сталних израза, такође садржи мотиве које треба разумети једино у чвору прошлости и садашњости из кога је могуће пројектовати будућност. Роман „Песма зовиног прута“ је покушај разумевања и достизања идеала љубави изван њене ухваћености у мрежу страсти која је заправо њен крај, гроб у који човек полаже своја разочарања слаб да посече плетиво тамнице и изађе на светлост. И овде је идеја о „свевремену“ она која је заправо кључ, сечиво за мрежу-тамницу која спречава човека да јасно види свет и у њему сопствену судбину.
Пета књига, роман „Увек и само твоја“, можда је најдиректнији одраз  догађаја који су се обрушили на мој до тада навикама и снагом доживљаја углавном устаљен живот. Човек не размишља много о могућностима ружне промене, одбија да се у духу припреми за њене тешке ударце чак и онда када су сви знаци ту. А „у свачијем животу постоји један издвојени тренутак када се  човек промени“.