Pesma zovinog pruta
„Ljudi poput Alme i Vanga, žive kao lotosi, daleko od korena za koji su vezani nevidljivom stabljikom tek iznad muljevite vode oslobođenog lista, a onda i cveta naročite lepote večito okrenutog ka suncu. Kao da ih ništa ne vezuje za kaljugu iz koje su izronili, neisprljani glibom porekla, osobenjački streme ka svetlosti, bez ijedne kaplje blata na svojim svežim, skladno izvajanim laticama. Uhvaćeni u toj magiji lotosa, Budinog prestola, indijskog simbola večne mladosti i lepote iz koje izlazi egipatski Ra da bi stvorio svet, Alma i Vang plutaju preko svetskog kala hraneći se uobraziljom o nedodirljivosti, uvek spremni na zaokret prema svetlosti.“
„Nad Starom Havanom je u Veronikinoj mašti sunce na najvišoj tački putanje prema zapadu kada Marlon Brando u društvu aftro-kubanske bejzbol zvezde i bivšeg telohranjitelja Lakija Lućana naleće na markantnog kauboja Garija Kupera koji se uputio prema Hemingvejevom imanju na periferiji grada…
Izranjaju iz sećanja Kuper i melanholična lutka Grejs Keli u crnobelom vesternu Veronikinog detinjstva kada su televizori ušli u beogradske stanove, odlaze iz gradića u pratnji filmskog hita „Do not forsake me“, baš nekako iza podneva nakon što su svi neprijatelji pobeđeni.“
„Ovo biće, mislila je Veronika, idealan je primerak modernog hermafrodita, izgleda da su u pravu oni koji tvrde da nam je svima budućnost biseksualna. U dalekoj asocijaciji, sin Hermesa i Afrodite imao je lice, čak i čuveni osmeh Leonardovog Jovana Krstitelja u kome Tomas Man očima Tonija Kregera vidi čežnju, „setnu zavist“, „malo prezrenja i čitavo čedno blaženstvo“. Taj pažljivo izrečen, lirski intonirani sud, eufemistička maska preko piščeve tajne strasti, tačno je pristajao mladiću koji se pred Veronikom ukazao kao živi Leonardov model – muškarac ženske lepote, androgini mladić ogrnut, avaj, polovnim krpama umesto krznom preko pola torza.“
„Ovaj vek je uspeo ono što možda nijedan do sada nije. Nikada nije bila jača magična bajalica o bratstvu i toleranciji iz čovekoljublja i nikada razornija sila otuđenja i oslobođenosti od svih i svega, samovanja u ime prava i odricanja odgovornosti za bilo šta. Čovek se u početku grčevito drži za svoje drvo, da ga nepogoda ne odnese bestraga. Bezuspešno. U snažnom komešanju sila koje ponovo seju strah, zaboravom kupuje opstanak, pristaje na skok u nepoznato, a onda ugruvan ustaje u nekoj udolini obrasloj čudnim biljem gde je vazduh prepun besprimernih mirisa, odlučno otresa prašinu sa odeće i gradi mit o sebi-kamenu, nesraslom za tlo ali dovoljno teškom da opstane u šancu po meri jer je ta dubina posledica pada i prirodno pripada samo njemu.“
„U jednoj od najgromoroznijih svetkovina zveri u ljudskoj istoriji, jezivoj đavoljoj gozbi kojoj su ljudski krici i jauci usled teških povređivanja svakodnevna muzika, u takvom jednom divljem derneku od bola i straha, devojka Vilhelmina postaje žena. Preživeli su je opisivali kao nemilosrdnu lepoticu, mahnitu graciju u besprekornoj uniformi koja nije prestajala da udara i onda kada je bilo očigledno da je mučenik koga je mlatila uveliko mrtav, glave pretvorene u kašu od krvi i tkiva, koja je bez milosti znala da otme novorođenče iz naručja preneražene majke i baci ga na kolica za otpad ‘jer vam tamo gde idete, dete neće biti potrebno‘. Tokom tog satanskog pira koji se produžavao mesecima i godinama upoznala je ljubav oličenu u jednom od stražara, izvesnom Georgu Hofmanu, koji je bio otprilike njenih godina, podjednako mračnom tipu sa podnožja socijalne lestvice.“
„Zašto ovo pišem? Iz porebe da misli prevedem u reči kako bih sve bolje zapamtila, ili proterujem nekog svog dvojnika? Umujem o pesmi svirale koja izdaje Trojanove kozje uši? Svirale koja otkriva upokojene istine iz jame na neusputnom polju iz koje niče zova za Anđela muzike? Kako god, ovo će još neko vreme biti moj rukopis na papiru, a onda će i to proći kao očeve beleške. Pašće reči i raprasti se u slova, a slova će nestati „ispod one plave jorgovanske magle“.“