Песма зовиног прута
„Људи попут Алме и Ванга, живе као лотоси, далеко од корена за који су везани невидљивом стабљиком тек изнад муљевите воде ослобођеног листа, а онда и цвета нарочите лепоте вечито окренутог ка сунцу. Као да их ништа не везује за каљугу из које су изронили, неиспрљани глибом порекла, особењачки стреме ка светлости, без иједне капље блата на својим свежим, складно извајаним латицама. Ухваћени у тој магији лотоса, Будиног престола, индијског симбола вечне младости и лепоте из које излази египатски Ра да би створио свет, Алма и Ванг плутају преко светског кала хранећи се уобразиљом о недодирљивости, увек спремни на заокрет према светлости.“
„Над Старом Хаваном је у Вероникиној машти сунце на највишој тачки путање према западу када Марлон Брандо у друштву афтро-кубанске бејзбол звезде и бившег телохрањитеља Лакија Лућана налеће на маркантног каубоја Гарија Купера који се упутио према Хемингвејевом имању на периферији града…
Израњају из сећања Купер и меланхолична лутка Грејс Кели у црнобелом вестерну Вероникиног детињства када су телевизори ушли у београдске станове, одлазе из градића у пратњи филмског хита „Do not forsake me“, баш некако иза поднева након што су сви непријатељи побеђени.“
„Ово биће, мислила је Вероника, идеалан је примерак модерног хермафродита, изгледа да су у праву они који тврде да нам је свима будућност бисексуална. У далекој асоцијацији, син Хермеса и Афродите имао је лице, чак и чувени осмех Леонардовог Јована Крститеља у коме Томас Ман очима Тонија Крегера види чежњу, „сетну завист“, „мало презрења и читаво чедно блаженство“. Тај пажљиво изречен, лирски интонирани суд, еуфемистичка маска преко пишчеве тајне страсти, тачно је пристајао младићу који се пред Вероником указао као живи Леонардов модел – мушкарац женске лепоте, андрогини младић огрнут, авај, половним крпама уместо крзном преко пола торза.“
„Овај век је успео оно што можда ниједан до сада није. Никада није била јача магична бајалица о братству и толеранцији из човекољубља и никада разорнија сила отуђења и ослобођености од свих и свега, самовања у име права и одрицања одговорности за било шта. Човек се у почетку грчевито држи за своје дрво, да га непогода не однесе бестрага. Безуспешно. У снажном комешању сила које поново сеју страх, заборавом купује опстанак, пристаје на скок у непознато, а онда угруван устаје у некој удолини обраслој чудним биљем где је ваздух препун беспримерних мириса, одлучно отреса прашину са одеће и гради мит о себи-камену, несраслом за тло али довољно тешком да опстане у шанцу по мери јер је та дубина последица пада и природно припада само њему.“
„У једној од најгроморознијих светковина звери у људској историји, језивој ђавољој гозби којој су људски крици и јауци услед тешких повређивања свакодневна музика, у таквом једном дивљем дернеку од бола и страха, девојка Вилхелмина постаје жена. Преживели су је описивали као немилосрдну лепотицу, махниту грацију у беспрекорној униформи која није престајала да удара и онда када је било очигледно да је мученик кога је млатила увелико мртав, главе претворене у кашу од крви и ткива, која је без милости знала да отме новорођенче из наручја пренеражене мајке и баци га на колица за отпад ‘јер вам тамо где идете, дете неће бити потребно‘. Током тог сатанског пира који се продужавао месецима и годинама упознала је љубав оличену у једном од стражара, извесном Георгу Хофману, који је био отприлике њених година, подједнако мрачном типу са подножја социјалне лествице.“
„Зашто ово пишем? Из поребе да мисли преведем у речи како бих све боље запамтила, или протерујем неког свог двојника? Умујем о песми свирале која издаје Тројанове козје уши? Свирале која открива упокојене истине из јаме на неуспутном пољу из које ниче зова за Анђела музике? Како год, ово ће још неко време бити мој рукопис на папиру, а онда ће и то проћи као очеве белешке. Пашће речи и рапрасти се у слова, а слова ће нестати „испод оне плаве јоргованске магле“.“