Путник с лажним пасошем
„У будућим животним кризама, када човек душевно посрће пред силом која му одузима најмилије и када се, грубо отрежњен стварношћу и мучним притисцима кривице, загледа у свод над собом очајно трагајући за лицем Бога, Дамјана је изнова у суноврат бацала шкољка увета беле жене из Бечкерека и влажна топлина њене косе изнад, у коју се некад давно загњуривао уморен грешном љубавном омамом.“
„Детињство је најкраћи део живота. И, мада то човек покаткад тешко признаје и нерадо се мири са тим, најважнији. Трагични потреси у детињству се потискују готово у истој мери у којој се срећа из тог доба памти као сасвим посебна реткост у свим следећим наносима сличних импресија. Ипак, заборав није и не може бити штит од повреде јер је његова мисија одлагање, мимикрија као сачекуша за бол.“
„Тамо где се, подаље од кућа, раздвајају њихове баште, срели су се коначно Рахила и Владимир. Укрштали су се хорови цврчака, понеки лавеж и пригушени жамор из куће Раића. Дисала је земља и камилица, однекуд је допирао мирис сушених цветова глога, осим оскудне месечине и покоје петролејке које су разбијале мрак, ништа није нарушавало уобичајену атмосферу летње банатске вечери. Чаролија доскорашње безазлености је, међутим, нестала, девојка и младић су стајали једно наспрам другог, суздржани обоје пред првом чежњом коју је растањио обострани страх.“
„Размишљао је о ружном суноврату њене немирне косе и великих црних очију које никад ни код кога није видео. Слободно и безазорно размишљао о њеним миловањима, о њеном мирису који га је подсећао на мед и суво грожђе које је мајка стављала између листова тегљеног теста за чесницу. Размишљао о необичној финоћи њене коже и отвореним длановима, којима је прекривала колена увек када би се силно замислила о нечему што није могао да докучи. Размишљао о прегибу између врата и рамена, у коме је остао траг његовог носа и усана. Сетио се да никада није видео њене сузе. И то га погоди јако. Јаче од њене смрти.“