Моја Кинескиња, Лилиан, духовно усидрена у хришћанству што за сингапурске прилике није ништа чудно, имала је већ у првим данима нашег познанства снажно изражену жељу да у мени пробуди глас Бога, да ме упути према циљу који је за њу изгледа био једнини исправни земаљски задатак. У том тренутку, након деценија тешких притисака споља, који су у нама деци титоизма успешно потискивали памћење предачких гласова о животу који се протеже далеко изван телесних координата у једном историјском бљеску, њен мисионарски труд био ми је терет који сам трпела заведена њеном крхком појавом, цвркутавим енглеским преко усана са карактеристичног кинеског лица. Више сам је гледала, него слушала. Када би њена проповед постајала драматичнија, када је кроз потоке суза, не претерујем, описивала смисао поука за ’живот вечни’, успевала је да ме отрезни, мада ни тада није допирала до оног слуха унутра. Више ме је занимала кинеска прошлост њене породице, више сам је запиткивала о томе упијајући успут присутво града који је за мене био чудо лепоте на земљи, нешто што више ни на једном месту нисам препознала.
„Будимо сестре“, рекла је одједном, скидајући ланчић са врата и дајући ми знак да жели њиме да ме дарује. Би ми мало непријатно, жацну ме та галантност „сестре“ коју сам пронашла на другом континенту, али јој дозволих да то уради. На крају, тај танушни ланчић и не може имати нарочиту материјалну вредност. „Ја сам ово добила по рођењу“, саопшти ми сестрица, свесно или несвесно развејавајући моје грађанске предрасуде о бесмисленом обавезивању даровања златом. Међутим, тај податак о удаљеној симболици поклона одјекнуо је у мени као гонг пред неки ужасно важан тренутак у коме се заплиће историја. Прошло је више од двадесет пет година како имам тај ланчић и на њему привезак у облику слова ’Л’. Тачно толико дуго чувам и стотињак њених писама у којима ме, поред штурих података о уобичајеној свакодневици у Лављем граду, подсећа на Бога и неопходност разумевања потпуно природне хармоније између родитеља и чеда. Све док свет није блокирао моју ратом заражену земљу, имале смо скоро редован телефонски контакт. Она је кроз плач наставила да ме подсећа на обећање које сам јој дала углавном у нестрпљивој потреби да само уживамо у амбијенту острва, које је она морала доживљавати као ја на пример белоцркванска језера, више него у стварној посвећености. С друге стране, њена посвећеност мени у делу богопознања није отишла у други план ни после година од нашег друговања у сингапурском рају. Ли је потпуно усвојила big sister улогу, блокрајући, свесно или несвесно, сваку тему која би била везана за њу. Једном ми је тамо, између џиновских парати и свиленкастих жбунова орхидеја, рекла да болује од некакве озбиљне болести која се зачела још у детињству, а онда престала да прича о себи. Чинило се да је, као у мистичној олуји која се на човека обруши само једном да би дотакао какав виши смисао, баш на мене натрчала у потрази за заклоном, а онда, свесна неукротиве силе пролазности, сву своју снагу усмерила на сестру пронађену на другој страни света прионувши на засаде преко њене духовне пустиње. Као да тим својим посредовањем откупљује товар сопствене кривице, не би ли растерећена стала пред лице Бога.
ОТАЦ је такође плакао када сам му причала о необичном сестринству. Брисао је сузе оним делом између длана и унутрашњег зглоба. „Доведи је, позови је, реци јој да ћемо је удати за Златиборца, да ће овде, код нас, оздравити“…
„Па, добро“, говорила сам ја, негде обрадована том могућношћу, „али, могла бих и ја да одем опет тамо, можда пронађем неки посао, можда останем тамо? Слушај ме, ти умеш да замислиш, ја кад ти кажем – то је Рај.“
„Нека буде што бити не може!“, сада се већ шалио ОТАЦ, али је са нестрпљењем очекивао писмо са шареном марком Сингапура, узбуђено позивао кад год би Лилиан зацвркутала с оне стране жице.
Живахан али и неотпоран на шокантне промене гледајући из перспективе овог нашег јадног живљења у коритама навика, обавеза према којечему и угасле вере у неустрашивост кретања „од нуле“, ОТАЦ се ипак радовао када бих са неког необичног путовања донела вест о пријатељству, о узбудљивим везама са људима споља. Међутим, увек би у њему превагнула сигурност укотвљеног живота и успевала да паралише вољу привидима опреза и извесности. Сетих се сада једног интересантног познанства у недалекој, уређеној европској земљи, са неком Финкињом и њеним мужем, Индијцем. Седели смо случајно распоређени за исти сто на прослави годишњице брака наших људи који су емигрирали педесетих. Била сам тада потпуно заведена књигама, чисто и неоптерећено говорљива о световима које сам разумевала на начин неискусних и још увек сирових емотиваца. Финкиња је слабо разумевала ту моју страст, слабо као што богат свет увек недовољно разуме несразмеру утрошеног времена и прилива материјалне награде за утошак. Али, вероватно је осећала да је та страст вредност по себи, а то је могла осетити код било кога из моје генерације тада јер је то било време „страсне мере“, када лепота у било ком облику није имала тржишну цену. Углавном, наставила сам да се дописујем са њима, све док Финкиња у једном тренутку није изашла са предлогом да се преселим код њих и радим као нека врста дружбенице њиховим ћеркама.
ОТАЦ је ту вест примио тако што је заувек завршио с Финкињом. „Ма немој?“, цоктао је између речи, „и шта то уопште значи ’дружбеница’? Па, јесу они нормални? Па, знаш ти колико оних крвожедних, у најмању руку сумњивих емиграната гамиже по Швајцарској? Уосталом, заврши студије, па буди дружбеница.“ Тако је мој ОТАЦ мудро закључио дискусију остављајући ми неизбор, као и увек када се радило о мом евентуалном одласку од куће.
Некако у то време, Дина се увелико припремала за пут без повратне карте, у Америку. И она је, наравно, знала за Лилиан, али она је, нешто хладније од ОЦА додуше, примила моју бајколику причу издалека. Помињала је Американце које смо упознали на мору, три симпатична брачна пара младих људи који су нам узбуђено причали о својим духовним искуствима. „Сећаш се како си ти била уздржана, ама, дрска си била, била си кисели краставац у рањеним устима!“ Јесте, тачно је то. Док је она, Дина, дипломатски прећутно дозвољавала верске препоруке тих наших Американаца, који су, успут, за годину-две опет дошли у Југославију да „поздраве победу разума у Румунији“ пред оно језиво суђење и линч брачног пара Чаушеску, ја сам осећала органски отпор у најмању руку. Ипак, одржавала сам везу са њима, нарочито са Карен и њеним мужем Бруком којима је Београд био најближа и најсигурнија база у односу на румунско жариште. Карен је нарочито била упорна, тражећи од мене да обилазимо књижаре и купујемо „духовну“ литературу. На крају ми је купила неку књигу која већ по корицама неодољиво подсећа на секташко тумачење Светог писма, али је посвета била необично дирљива па књига и даље чучи у мојој библиотеци. Брук се није нарочито мешао, он је био скоро дечачки раздраган због живота у „малом, европском Београду“, али је и он, с времена на време, имао чудне захтеве: „Ајде, ти си сад као Ана Карењина, глумиш ону сцену кад се она баца под воз, њене последње тренутке. ’Ајде, покушај да будеш Ана!“, тако је говорио Брук. „Ипак сам ја Ирац, није то далеко.“ Био је мој рођендан, они су направили забаву изненађења у изнајмљеном стану на Новом Београду. Тортица је била као из цртаног филма, са једном свећом у средини, стан је био декорисан као у америчким филмовима, а ја сам морала да будем Ана. Интересантно, све се дешава пред онај коначни распад велике земље…
Лилиан је често у писмима слала своје фотографије које су биле заштићене пластичним омотом, па су и данас јасне, ниједна није избледела. Једна њена фотографија дуго је стајала утиснута између рама и огледала у мојој соби на Душановцу. Дина, на пример, није имала неки нарочити однос према фотографијама, у смислу – била је равнодушна и ретко их је показивала, још ређе се сликала. Међутим, када је дошла последњи пут у наш душановачки стан, донела је велику фотографију на којој је било њено лице. То је била колор фотографија, једна од оних које одразе унутрашњи портрет. Коврџава црна коса и велике плаве очи на ситнијем лицу. Замрзнути, благи осмех неоткривених зуба.
Хоћу и ја да будем на твом огледалу, написала је моја Дина на полеђини те фотографије. Слова се готово уопште више не разазнају, а преко плавичастог девојачког лика навукла се сива боја.
(из књиге „Месец у ретровизору“)