Последњи пут сам била на летовању у Црној Гори можда пре седам, осам година…или више? Не беше ми баш сјајно, али су зато Пераст, а поготово Ловћен, учинили да памтим то црногорско лето. Донекле и Луштица, ако се изузме прилично зла баба која је држала пансион за сезонске посетиоце, па тек кад се распакујеш схватиш да ти је комшија пандур на привременом боравку, комшиница конобарица која дели најминијатурнији простор са собарцом, а с десне стране неки атлета-спасилац из Ниша са девојком која заврће говор да боли. И тако они устају у цик зоре, или лежу у цик зоре, а теби лепо јер ниси сам и остављен као досадни туриста на одмору који је дошао да се чвари, спава, преждерава и облокава, не мислећи ни на шта.
„Идемо на Ловћен, идемо на Ловћен, идемо на Ловћен!“ Упорно сам дан пре подсећала на план пута, као да тај део морске обале не можеш да прелетиш, са све пењањем на орловско гнездо преко кога се навалио маузолеј као ружна болест на најлепшем месту. Обожавам Његоша. Стварно га волим као што се могу волети ретки драгуљи међу људима јер он заиста јесте био мало, добро чудо у веку.
И дође тај дан. Е, па, Боже, сачувај.
Доле, у простору са кога креће поход ка месту Његошевог гроба по други пут оскрнављеног мермерним чудом, раширила се шарена сувенирџица којом влада на ћелаво ошишана припадница нове омладине, сва искићена пропагандним материјалом тако да јој облик не можеш сагледати од беџева, значака и рекламне бижутерије. Ту добијемо објашњење да смо управо ступили на место које ће нас лансирати у облак чисто ЦРНОГОРСКОГ, аутентичног и аутохтоног светилиштва, како је оно што ће нас ТАМО сачекати сама зеница ЦРНОГОРСКОГ вида, итд. Би ми мало глупо да јој кажем да ми то није први пут да обилазим „зеницу“, али одустах, као да сам знала да ће нас горе дочекати још живописнија фигура у служби очувања нове, државотворне, црногорске свИЈести.
Уверена сам да на Балкану нема лепшег места од оног које је Његош изабрао да на њему почине. Нема међу искреним и осетљивим људима онога ко неће рећи да је оно јединствено, да се просто људско биће на тој тачки не осећа застрашујуће необично, као да је баш ту једино могуће извести контакт са „силама немерљивим“. А онда, као што то обично бива, преживи, као пацов или бубашваба нуклеарну катастрофу, нека лукава и отпорна мисао у времену, која се отелотвори као брдо хладне камене громаде отужно једноставног облика. Дрско надмена и решена да подивља баш на посебном месту, она тера човека да јој сиђе у утробу и ту, на дну, не осети ништа осим туге и немоћног беса. Онакав дух у онаквом људском облику, она појава која је на сваком месту остављала дубоко утиснут траг, не само међу својима, него и међу онима који су представљали за Балканца увек по нечему недодирљиви Запад, сабијена, као по диктату мистичног паганског ритуала у несаломиву кутију невеликог облика. Обезглављено, раскомадано, оскрнављено станиште „луче“ коју је један век укротио да би јој други трајно ограничио простирање.
„Па, јесте, јесте…јесте Његош био пјесник, јесте и филозоф…али, прије свега – државник! Владика? Јесте, али прије свега – државник.“ Као цепање балвана, као ваљање празних фраза преко језика који краси употребљиве људе.
На основу чега судимо о људима који су ушли у историјско памћење? О људима које не можемо да процењујемо лично јер смо сведени на земаљско време? На основу онога што су они говорили, не на основу онога како су њихове речи препевала далека покољења у својим малим, среброљубивим радионицама. На основу онога што су у речима закуцали у сопственом за сва времена до свршетка века.