Време је људско талас на камену
„Право је питање може ли народносна идеја од давнина, седиментирана у неслободи и изолацији малог народа, онда када тај народ постане врста експеримента у моћнијим рукама и када преморен сиромаштвом буде доведен у прилику да осети раскош и види сјај поодраслих цивилизација, може ли таква идеја у суштински привидној самосталности да опстане?“
„Ниједан глас у Симеоновом животу, пређашњем и будућем, није имао јаснији, тако отрежњујући и до најситнијих делова целог бића продирући тон. Савијена над оковима који су додатно повређивали Адријанове ране, жена је, отета од материје и цела упијена у тесни простор загушљиве тамнице, неисказаном топлином гласа огрејала и пред бесним коњаником склупчаног Симеона.“
„И девојке су, склупчане на ћилиму те наранџасте Шевине собе, додирујући се рукама као несмотрено, тек да би се увериле у стварно присуство, пловиле сећањима из лепе ране младости. Мала школска црква Св Наталије одзвањала је литургијским појањем. И опет оно „и молим ти сја, и молим ти сја, Боже наш“, одјекне звонко. Толико непомућене вере и искрене славе господње освоји простор и време. И опет Милица осети Наталију и њену безмерну љубав. И опет се прозирна силуета устаника Симеона издвоји као ретка присутност у свеопштој самоћи.“
„Мужа сам заволела, а нисам била заведена, нисам осетила оно што многе жене тихо препричавају једна другој као саучеснице у откривању узбудљивих дрхтаја тела. Ми нисмо били две oбгрљене лепоте, нисмо делили страст, нисмо жудели да се спојимо као прокрвљени облици из којих теку воде новог живота.“
„Иако неопозиво зна да је материјал од кога се граде куће мртав, човеку се неретко чини да куће имају душу, да су жива бића, носиоци карактера по коме се памте и онда када их више нема. Кад та мисао постане блиска, живот људски међу оличеним кућама добије нови квалитет. Али и ново оптерећење нестајањем, после кога остаје жалост као за добро познатим и драгим бићем. Цео град је истовремено и гробље, улице нису само пруге, већ полигони изломљених путева, духовних и судбинских праваца оивичених сенама кућа својевремено претворених у прах.“
„Сићушан покрет недалеко од олтара поремети прву језу пусте литургије, те сва моја пажња би преусмерена на прилику, којој не разазнах ни пол, а камоли нешто више. Сетих се несрећног Бојића, који је, растајући се од света, опевао „велику душу покојника, која лута“ док „ваздухом игра чудна пантомима“. Помислих, то би морао бити неки тајанствени наратор чији лик се открио и Дису у вилинским сновиђењима, „изнад сваког зла, изван ствари, илузија, изван живота“, можда и Ракићев портрет „оличене судбе свих живота редом, све душе једнаке пред општом неминовном бедом“…“