Да ли у сновима доживљавамо изливе кајања које будно стање рационализује до ослобађања? Ослобађања у коме уживамо, иако наслућујемо да све то није довољно, камоли једном за свагда завршено, иако непогрешиво знамо да ће нам се осећај неискупљене кривице вратити.
И опет, све се у животу дешава с разлогом.
На пример, зашто сам морала да оставим картон у Дому здравља у крају који сам напустила пре скоро тридесет година? Тада, када сам се селила, била је то одлука увезана са жељом да се периодично враћам, па макар по антибиотике, упуте које скоро никада нисам искористила и сумњива боловања онда када ме умор савлада толико да морам да се сакријем од света и преспавам први удар последица лоших одлука у низу. Прави се разлог сакрио у тада далекој будућности, а тек сада га знам: враћање је допринос незабораву родитеља, још једна шанса да никада не пропустим сећање на сопствене кривице. И знам: када душа полети тамо где су сва „ослобађања“ и рационализације бесмислени, изговорићу је јасно и коначно пригрлити казну коју она вуче као тело сенку.
Живот тако убедљиво вара човека. Не дозвољава му да казну одслужи док је цео, овде, на земљи.
Гледала сам опет у прозоре иза којих сада кључају туђи животи, између зидова преко којих су слојеви молераја затрпали све наше трагове. Наше мирисе, смехове и плачеве, славља и туге, болести и одласке заувек. Бројим спратове и окрећем главу кад се поглед закуца на нашој тераси, презриво констатујем како је све дотрајало и како је баш добро што више нисам ту.
А онда се вратим кући, на сасвим други крај града за који ме вежу моја деца, силне моје љубави и књиге које сам написала и некако сам … мирно срећна. Увлачим се под ћебе, савлађује ме тешки поподневни сан после кога ћу, радујем се унапред, попити кафу.
Тонем. Сан ме враћа под прозоре старог краја, ходам улицом и налећем на човека кога не знам. Сећам се да сам га видела у сновима, то сигурно знам, и то баш на овом месту. Силно се радујем познатом лицу, улећем у загрљај на сличан начин обрадованог човека. И плачем. Грцам незаустављиво, гушим се малтене срчући ваздух између јецаја. „Погрешила сам, страшно сам погрешила!“, говорим му. Он ме чврсто стеже: „Јеси, погрешила си, тужна је отишла.“
Мама, ако ти кажем да ми је жао?
Мама, ако то кажем најискреније могуће, онако како никада и никоме нисам рекла да ми је жао?
Владико, води ме ка спознаји Његовог лица „од кога се поливају лепотом све ствари’’.
Лепотом по којој „плива васиона као шајка по мору“.